Osim što igra u nekoliko zahtevnih serija različitog žanra, glumac Aleksandar Srećković Kubura (46) ove jeseni je sa mlađim sinom Vanjom ponovo krenuo u prvi razred. U porodici Srećković ima još razloga za slavlje. Stariji sin Aleksa nedavno je diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.
Dolazi li Aleksa da vas gleda u pozorištu i pokazuje li interesovanje da se eventualno bavi glumom?
- Kao gledalac dolazi povremeno a, bogu hvala, glumu je u ranoj mladosti probao u filmu “Zajedno”, i to vrlo uspešno. Srećom, shvatio je to samo kao lepu, trenutnu zabavu i okrenuo se ozbiljnijim stvarima. Nedavno je diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu.
Kako biste reagovali da kaže bira glumu za životni poziv? Šta biste ga posavetovali?
- To se eventualno može desiti sa mlađim sinom Vanjom. Ne bih voleo, ovo je težak, stresan i neizvestan posao. Jasno bih mu prikazao sve loše strane takvog života, ali ako bude zaražen tom bolešću kao što sam ja bio, neće me slušati i uradiće ono što želi. I ja sam tako uradio. Mnoge kolege su takoreći pobegle od kuće da bi se posvetile glumi. To je virus koji se ne leči.
Vanja je krenuo u prvi razred. Pomažete li mu u školskim obavezama?
- Dobro se snalazim, zasad. Moj prvi razred sam zaboravio. Odrastao sam u Kraljevu i prvog dana me je do škole odveo deda da mi pokaže gde se nalazi, već od drugog sam išao sam. A nije baš bila blizu, jedno petnaestak minuta hoda. Ali bila su to druga vremena, osamdeseta godina. Danas je drugačije, moraš decu da odvodiš i dovodiš. Vanji je super, zabavno mu je, a i prvi razred nije kao nekad, nema ocena nego leptirići, pčelice, što je dobro. Deca treba da se malo prilagode i nauče da sede 45 minuta, bar malo ćute i slušaju, pošto to u vrtiću, naravno, nisu naučili, jer su imali druge preokupacije. A sad sam u situaciji da je jedan sin završio školovanje, a drugi tek počeo. Jedan krug igrice sam obrnuo, sad idem na drugi nivo. Vanja je prezadovoljan školom, voli da ide i zasad nema nikakve primedbe. Mislim da uživa.
Glumite u nekoliko serija različite tematike. Koliko je teško adaptirati se takvim zahtevima?
- Potičem iz pozorišta, pa ova raznovrsnost uloga i žanrova u serijama koje snimam nije ništa neuobičajeno za mene. U pozorištu jedan dan igramo Šekspirovu dramu, drugi Nušićevu komediju, a treći antičku tragediju. Tako pozorište, između ostalog, prekaljuje glumca i uči ga da brzo i lako prelazi iz lika u lik a da ipak očuva raznolikost i svežinu. Iskreno, jedina realna teškoća je uskladiti sve tremine snimanja.
Koja je od tih uloga najizazovnija?
- Svaka na svoj način. U seriji “Slatke muke”, koja još nije emitovana, našao sam se pored Andrije Miloševića u komičnom žanru, s kojim imam najmanje iskustva. U seriji “Psi laju vetar nosi” kreirao sam lik tako da su njegovo telo, pokreti i glas vrlo specifični i zahtevni, izazov je bio uraditi to da bude spontano i uverljivo. U “Crvenom mesecu” dočaravam patrijarhalnog aristokratu s početka XX veka. Svaka uloga nosi izazov i zato je ovaj posao lep.
Kako uspevate da uklopite snimanja sa ulogama u pozorištu?
- Sreća a i nesreća našeg posla je što vrlo retko radimo samo jedan projekat. Tako se nekako uvek namesti, barem meni, od samih početaka karijere. Usklađivanje svih obaveza kao i puna koncentracija prilikom izvođenja glumačkog zadatka uvek su bili najveći izazovi. Ipak, s vremenom se i na to navikneš. To ne eliminiše stres i nervozu, ali na kraju ipak nekako sve dođe na svoje i kockice se poslože.
Dogodi li se nekad da uskočite u pogrešnu ulogu, ili odete u drugi teatar, kao što se dešavalo Peci Ejdusu?
- Ne. Peca je ipak bio čovek neprevaziđene energije, šampion u broju istovremenih pozorišnih, televizijskih i filmskih projekata. Takav se jednom rađa. Ja još uvek znam gde treba da odem kog dana. A na snimanjima mi pomaže što dobro pamtim lica, pa kad vidim vozača koji me tog jutra vozi, odmah znam i na koji set idem.
Zvezde.
