Tanja Ignjatović: Protokol o batinama

[small_title title=”ZAUSTAVIMO NASILJE NAD ŽENAMA”]

Sve službe zadužene za sprečavanje nasilja u porodici dobile su jasan zakonski dokument kako da postupaju kad im se žrtve obrate za pomoć, ali u praksi, kako navodi psihološkinja Autonomnog ženskog centra, često ne rade u skladu sa njim

Vlada Srbije usvojila je 2011. Opšti protokol, na osnovu koga su ustanovljeni principi po kojim bi trebalo da postupaju sve službe zadužene za rešavanje problema sprečavanja nasilja nad ženama. Te službe dobile su i posebne protokole, a rad svih zajedno bi trebalo sinhronizovati kako bi se nasilje stvarno i zaustavilo.
O načinu funkcionisanja tih protokola, njihovim prednostima i manama, razgovarali smo sa psihološkinjom Autonomnog ženskog centra Tanjom Ignjatović. Ona kaže da je nemoguće propisati sve “korake” protokola, jer su pojedinačne situacije nasilja vrlo složene i različite.
– Nadležna ministarstva su izradila posebne protokole 2013. i 2014. pa smo tako dobili one za policijske službenike, za zdravstvene radnike, za socijalnu zaštitu i za pravosuđe – tužilaštvo i sve sudove.

Šta tačno oni podrazumevaju?
– Pre svega, navodi se po kojim zakonima i propisima bi trebalo da se rukovode određeni službenici, kao i osnovne faze u njihovom radu. Prva faza je prepoznavanje nasilja, otkrivanje i utvrđivanje da ono postoji. Na primer, dešava se da žena žrtva nasilja dođe kod svog lekara, pa čak i kad ima modrice, ne kaže mu tačno kako su nastale. Kao stručnjak, na osnovu rasporeda i izgleda tih povreda, on može da posumnja da one nisu nastale na način koji je žena navela. U toj situaciji treba da porazgovara sa njom, pokaže zabrinutost za njenu bezbednost i zdravlje, da je podrži, kaže joj da je nasilje nedopustivo i kažnjivo, kao i da niko nema pravo da je zlostavlja. Svaki doktor zna šta treba da uradi – u smislu zbrinjavanja povreda, ali važno je i da detaljno dokumentuje stanje, pruži informacije i usmeri ženu na odgovarajuće službe. Žene su različite, ima i onih koje misle kako treba da trpe zlostavljanja. Posebno je nezgodno kad je u pitanju psihičko nasilje, gde nema očiglednih povreda. Ali i ono ostavlja posledice i od lekara se očekuje da žrtvu uputi u druge nadležne institucije. Od njega se zahteva da dobro proveri stanje i povrede, i sve zapiše u posebne formulare. Ta dokumentacija posebno je važna ako žena krene u sudski postupak.


A kako to funkcioniše u drugim službama, na primer u policiji, centrima za socijalni rad?
– Nije dovoljno da žena naiđe na dobar prijem samo zato što postoje pojedinci u nekoj službi koji su osetljivi na njene probleme ili dobro edukovani. Trebalo bi da svi policijski službenici imaju osnovna znanja koja im omogućavaju da prepoznaju nasilje, podrže žrtvu i znaju kome da prenesu informacije. Protokoli treba da obezbede razmenu informacija između službi i saradnju u planiranju i proceni bezbednosnih rizika, ali i organizovanje daljih postupaka, tako da oni budu delotvorni i efikasni – a to znači da se zaustavi nasilje i spreči njegovo ponavljanje.

Da li su protokoli dobro definisani?
– Mogli bi da budu i precizniji. Trenutno nisu dovoljno definisane razmene informacija i saradnja između službi. Znaju se postupci u okviru jedne institucije, na primer šta radi policija, ali vidovi saradnje sa drugim službama nisu jasno propisani. Trebalo bi, takođe, i da stručnjaci svih službi zajednički planiraju mere. Jer, čak i kad pretpostavimo da je svaka pojedinačna institucija uradila najbolje svoj deo posla, to još uvek ne znači da je žrtva dobila najbolju uslugu i da je zaustavljeno nasilje.

Imate li informaciju koliko su nadležne institucije zapravo umrežene?
– Žena nasilje najčešće prijavi policiji. Dalje, policija obaveštava tužilaštvo koje upravlja istražnim postupkom. Takođe, trebalo bi da službenik policije pozove i obavesti centar za socijalni rad i to uvek kad porodica ima maloletnu decu. Centri za socijalni rad su zaduženi da štite interese dece, koja se smatraju žrtvama nasilja – i kad su direktne žrtve i ako mu samo svedoče. Kad postoje povrede koje treba dokumentovati, žrtvu treba uputiti lekaru, nekad je policija otprati do njega, ili pozove hitnu pomoć. Svako od njih je dužan da izvesti o tome šta se desilo, a tužilaštvo onda razmatra da li je to po našem zakonu krivično delo ili samo prekršaj i koje mere zaštite bi trebalo preduzeti kako bi se sprečilo ponavljanje nasilja. Neke od mera mogu biti zabrana prilaska, udaljavanje nasilnika iz stana, vraćanje žrtve u stan ako je morala da izađe, ili samo zabrana uznemiravanja. Međutim, postupci koje pokreće tužilaštvo, nažalost, ne završavaju se u razumnom roku.

Koji je to razumni rok?
– Jasno je da krivični postupak mora duže da traje, ali to nikako ne može biti godinu, godinu i po, ili dve godine. Mere zaštite od nasilja usvajaju se po hitnom postupku, što znači da prvo ročište mora biti zakazano za osam dana. To jeste vrlo kratak rok, ali mere su i osmišljene kako bi se obezbedila sigurnost žrtve pre nego što se završe svi postupci ili čak ako se ne vodi nijedan postupak. Postupci mogu da se vode i po službenoj dužnosti i žrtva ne mora da učestvuje u njima. Ne mora ni da se razvede, samo je važno da bude bezbedna. Sistem zašite je dužan da zaustavi nasilnika, a ne da pritiska žrtvu da ulazi u postupke koje sistem smatra da su potrebni ili korisni za nju. Dakle, važno je da žena odlučuje o svom životu. Naše institucije imaju ovlašćenje da zaustave nasilje kako bi žrtve bile slobodne.

Šta sve žrtva nasilja prođe od trenutka kad prijavi nasilje?
– Problem je što ulazi u lavirint: ispriča svoju priču policiji, pa službeniku u centru za socijalni rad, lekaru, i na kraju tužiocu. Dobija nepovezane informacije, ne razume postupke, a trebalo bi na jednom mestu da dobije sve informacije kako bi donela najbolje odluke. Najgore je ako one izostanu i ako se plaši da će joj se nešto desiti, jer nasilnik nekad preti, porodica je ne razume i osuđuje je… Ženi precizno mora da se kaže kad će biti ročište, koja su njena prava.

Odustaju li neke žrtve od svega upravo zbog toga što je sve tako konfuzno, što im se na jednom mestu ne predoče prava?
– Svaka od njih ima svoj razlog, nekad i više njih. Nekada ne želi da je ispituju, plašeći se “prebacivanja” krivice, nekad neće da otac njene dece završi u zatvoru jer ne bi da nosi odgovornost ukoliko on ostane bez posla. Dešava se i da nema podršku ili dovoljno informacija, ili i sama misli da je za nešto kriva. Ali, sve one žele da nasilje prestane.

Kako da država zaustavi nasilnika ako žrtva odbija u tome da učestvuje?
– Prikupljajući informacije i dokumentaciju o tome šta se desilo kako bi se ušlo u postupak, preko informacija svedoka ili postupaka koji štite druge članove porodice. Moguće je, na primer, kroz zaštitu interesa dece, zaštititi i njihovu majku. Ukoliko stvarno nema dovoljno materijalnih dokaza za pokretanje postupka, trebalo bi razgovarati sa ženom, otkriti šta je najviše plaši. Naravno, i pomoći joj da reši svoju situaciju i upoznati je sa činjenicom da nije ona ta koja treba da napusti dom.

Kako najbrže može da se sinhronizuje rad nadležnih institucija?
– Razmenom informacija, zajedničkim razgovorom ključnih aktera. Zato se u protokolima preporučuje da stručnjaci učestvuju na redovnim nedeljnim sastancima, gde se analizira svaki pojedinačni slučaj. Njih saziva tužilac, a obavezno bi trebalo da im prisustvuju predstavnik policije, centra za socijalni rad i sudija prekršajnog suda. Kad se sagleda sve, treba napraviti zajednički plan. Mi insistiramo i na zapisniku u kome se precizira ko, imenom i prezimenom, treba nešto da uradi i do kada. Nažalost, nije tako u celoj Srbiji i u svakoj instituciji, ali očekujem da će uskoro svi postupati upravo tako. Jer, prijavljuje se puno nasilja, a malo ima kazni i izrečenih mera zaštite. Broj prijava je iz godine u godinu veći, jer svi pozivamo žrtve da prestanu da trpe nasilje.

Šta bi bila najbolja preventiva?
– Ako govorimo o ženama koje su već doživele nasilje, onda je najvažnija podrška prijatelja i porodice. Primarna preventiva je učenje dece o nenasilnoj komunikaciji i poštovanju već od vrtića, pa kroz celo školovanje. Mladima treba objasniti da je svako nasilje nedopustivo. Često se u medijima okrivljuje žrtva, postavljaju joj se pitanja koja je direktno optužuju da je izazvala nasilje, tipa zašto izgleda ovako? Zašto je uradila ili nije uradila nešto? Često čujemo i kako je svojim ponašanjem izazvala batine, a ne postoji ništa što bi moglo da opravda nasilje.

[small_title title=”Zajednički rad svih službi je neophodan”]

– Autonomni ženski centar je mnogo pre nego što su protokoli doneti kroz razne (kurseve) probao da ubedi stručnjake različitih službi koliko je bitan dogovor o postupcima koje treba preduzeti. Naši profesionalci i dalje drže obuke o tome kako bi trebalo sarađivati, kako se prave procene bezbednosnog rizika, sastanci, zapisnici, kako se sve planira. Ista takva uputstva sad sadrže i protokoli. Ipak, nije dovoljno imati protokol, važnije je umeju li nadležne institucije da ga primene, ko ih kontroliše. Posle, na primer, godinu dana treba proceniti da li je njegova dosledna primena promenila određene stvari na bolje. Jer, i protokoli, kao i zakoni, mogu da se menjaju, dopune i izmene. Važna stavka je i otkriti zašto se oni ne primenjuju: da li zato što su službenici nedovoljno obučeni, ili što ih ima malo a broj žrtava se povećava? Ili se to dešava kada su u nekoj službi zaposlene samo žene, koje su se uplašile da nasilnik ne krene na njih a one nemaju obezbeđenje, ili nešto slično – navodi naša sagovornica.

Šminka: Jelena Grbić Petrović
Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 642.