Jelena Bogavac: Ovo je moja godina

Svestrana rediteljka, čiji je komad ‘Ja ili neko drugi’ nedavno premijerno izveden, želi da promeni svet nabolje, a u tome joj bezrezervno pomaže sin Boris, s kojim deli sklonost ka društvenom životu

Jelena Bogavac režirala je novu dramu na pozornici najpoznatije beogradske andergraund scene - Mikser Housea. Rediteljka, dramaturškinja, pesnikinja, publicistkinja, mama sedmogodišnjeg Borisa i još mnogo toga do sada je realizovala više od pedeset predstava. Svakoga leta obeća sebi da će odložiti rediteljsku palicu i otići na zasluženi odmor, ali to joj nikako ne polazi za rukom. Ove godine to nije učinila zbog slučaja otmice austrijske devojčice Nataše Kampuš. Doduše, interesovanje beogradske umetnice za ovu priču probudilo se mnogo ranije, tačnije, još pre osam godina.
- Tada je Kokan Mladenović postavio komad “Ja ili neko drugi” sa ansamblom Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Ta predstava me je oduševila. Naša verzija, koja je nedavno imala premijeru, sadrži i note aktuelnog. Barata medijskim slikama današnjice, zaoštrenim u svojoj radikalnosti u odnosu na tok stvarnosti pre deset godina. Priču smo izneli na estetski i sadržajno drugačiji način, u alternativnim uslovima, koji izmiču lagodnosti rada u klasičnim repertoarskim pozorištima. Zato ona nosi uzbuđenje novog, vanserijskog - kaže Jelena.

Udarničkim tempom rediteljka i glumci postigli su i nemoguće.
- Ekipu čine četiri glumca i još pet ljudi iza kulisa. Vlada Aleksić, Jovana Stipić, Aleksandra Janković i Miloš Vlalukin su fantastični, te je glumački izraz bukvalno u prvom planu. Scenografiju gotovo da i nemamo. Inače, mi tek treba da doživimo pravu premijeru, takođe u Mikser Houseu, ali u zatvorenom prostoru. Tu će biti bolja akustika i, zapravo, postojaće scena.

Probe su imali samo 27 dana, a trajale su i po šest sati.

- Mnogo smo se svađali, ali i smejali. Trčali smo da gledamo Vladu i Aleksandru na Tašmajdanu, gde su njih dvoje u isto vreme spremali još jednu predstavu... Borili smo se sa uvrnutim uslovima scene na otvorenom. Na kraju, ostvarili smo “čist” minimalizam. Čak je i pevanje a kapela. Prezadovoljna sam, i to pogotovo mladim ljudima koji dolaze u Miksalište, divni su i vrlo avangardni, što se od Beograda i očekuje - ponosna je rediteljka.

Improvizacije glumačkih velikana stare garde su neponovljive, ali i mlađi dobijaju šansu da im pariraju. Pogotovo u ovakvim pohodima na nove pozorišne prostore.
- Na reprizi premijere pala nam je cela scenografija, što je u ovim uslovima sasvim normalno. Publika je mislila da je to deo rediteljskog plana. Kako gledaoci vole improvizacije, kada su shvatili da je nezgoda, aplaudirali su i smejali se - kaže Jelena, puna poverenja u svoj tim.

Bitef teatar i Mikser House pre svega daju priliku mladim umetnicima. Zato rediteljka oseća posebnu naklonost ka ovim kućama.
- Privatna pozorišta i pozorišne kuće bez ansambla su odlična stvar, jer je u njima ostvarivo mnogo toga što inače nije moguće. Volela bih da bude više mesta na sceni za alternativu. Imamo toliko dobrih dramaturga novije generacije koji čekaju na svoju šansu - ističe Bogavac, uvek spremna da podrži talentovane mlade ljude.

Koliko god gluma bila fantastična, a atmosfera obećavajuća, komad “Ja ili neko drugi” ipak govori o veoma bolnoj i osetljivoj temi - nasilju nad decom. U predstavi devojčica Nataša Kampuš biva oteta i posle izvesnog vremena puštena na slobodu. Tu počinje pakao. Nataša postaje medijska senzacija i javna ličnost, i to ne samo ona već i njeni roditelji, kao i otmičar.

- Želela sam da režiram domaće delo koje se bavi vrućom i angažovanom temom. A upravo to postoji u komadu koji je napisala Maja Pelević, moja dobra prijateljica i omiljena saradnica. Upoznati smo sa tragičnim slučajevima nasilja nad decom koji su se dogodili ovde kod nas. Mediji prave spektakl od toga, a niko ne misli o životima tih istraumiranih ljudi, čija sloboda je uzurpirana. Temom nasilja mora se baviti cela država, ne samo mi u pozorištu. Mene to pogađa i tu negde je moja lična veza sa ovom predstavom. Cela moja porodica, roditelji, novinari i sestra, koja je dramaturg, zaslužni su za to što sam izuzetno svesna kako mediji funkcionišu i koliko mogu biti opasni - nerado zaključuje Jelena.

Rediteljka, generalno, tekstove ne bira po žanru, čak ni po autoru, koliko po poruci koju šalju.
- Važno mi je da se bavim temama koje nešto znače i kao rediteljka volim da verujem da mogu da učinim nešto da svet bude bar malo bolje mesto za život. Znam da sam samo kap u moru, ali i to je nešto. Prošle godine moja sestra Milena i ja smo sa učenicima Treće beogradske gimnazije uradile predstavu “Nevidljivi spomenici”. Ponosna sam što smo uopšte uspele da okupimo celo jedno odeljenje. Obradili smo nacionalsocijalizam i holokaust u Evropi, a ti učenici su se divno snašli u tako teškoj problematici. Jako je bitno da se oni interesuju i znaju nešto o tim pojavama - ističe kvalitete beogradske omladine.

Više nego bilo koje svetsko priznanje osmeh na lice izmamilo joj je, kaže, jedno domaće, za nju najvrednije. - Ovo je moja godina. Pored “Nevidljivih spomenika” i “Ja ili neko drugi”, režirala sam i predstavu “Život stoji, život ide dalje” po autorskom tekstu Filipa Vujoševića, koja je dobila specijalnu Sterijinu nagradu. Umetnicima je bitno da budu prepoznati u matičnoj sredini. Svake godine kažem da su mi u karijeri najdraže predstave koje sam režirala baš te sezone. Tako je i sada.

A kako se ne bavi samo režijom, najnormalnije je njeno “uskakanje” tamo gde zatreba.

- Da li ću biti dramaturg, režiser ili nešto treće zavisi od upražnjenog mesta u projektu koji mi ponude ljudi iz Bitefa. Možda zvuči smešno, ali zaista je tako. Sve su to načini ekspresije, a meni je samo važno da oni budu deo pozorišnog procesa - kaže Jelena, koja dan planira “u hodu”. U stopu je prati sedmogodišnji sin Boris, koji odlično zna čime se mama bavi i već je spreman da je “nasledi” u poslu.

- Isti je ja. Izgleda da nam je sklonost ka društvenom životu u genima. Boris, inače, od rođenja potvrđuje da se sa razlogom zove baš tako - stalno se sa nečim bori. Najčešće sa vetrenjačama. Svuda ide sa mnom. Nedavno smo bili na turneji u Sloveniji sa predstavom “Život stoji, život ide dalje” i svima je govorio kako “idemo da nastupamo”. Umetnički svet je bajkovit i lako privuče, zato me ne čudi što je već izrazio želju da bude njegov deo.

Poznato je da je ona vatreni navijač Crvene zvezde, pa ni naslednik nije imao izbora. A mama i sin dele još jednu strast. - Poezija je moja ljubav. Imam inspiraciju pa samim tim i potrebu da pišem i nastupam. I Boris nešto piskara, i tu je na mene - otkriva Jelena.
Mladi pesnik je ovog leta naučio da pliva.

- Osamostalio se u svom super vrtiću, sa kojim odlazi na letovanja i zimovanja. Danima je vežbao da pliva u “kuca stilu” i imao je posebno aktivno letovanje - opisuje mama sinovljeve dogodovštine.

Od septembra ih čeka nova avantura - Borisov polazak u osnovnu školu. Jelena je uzbuđena, ali i srećna, jer zna da će njen sin biti u sigurnim rukama.

- Upisala sam ga u “porodičnu školu” na Senjaku. Zovem je tako jer smo u nju išle moja majka, sestra Milena i ja, a evo sada će i on. Obradovala sam se kada sam saznala da me se sećaju i da pomno prate moju karijeru.

Iako je mama malog dečaka i ima mnogo obaveza kod kuće, nije se u potpunosti odrekla druženja sa kolegama posle proba.

- Ili sam mirna kao bubica, ili sam đavolak. Nema sredine. Često sa saradnicima nakon posla produžim negde na piće. Ostanemo do jutra i u tim druženjima se rađaju najbolje ideje za projekte. Od septembra ću režirati i u Ateljeu 212 i tome se posebno radujem. Pripremam premijeru još jedne predstave i mnoge druge projekte - najavljuje Jelena Bogavac.

Šminka: Lidija Dugalić / Mesto: Mikser House 

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 638.