Razotkrivanje: Dušica Spasić


Voditeljka ‘Jutarnjeg programa’ na nacionalnom servisu priznaje da oduvek mašta, često o životu pored mora, otkriva da je muškarci osvajaju jednim pokretom jer su duplo teži od nje, a kad bi mogla, ljudima bi zabranila da mrze

Zbog čega ste se zaljubili u voditeljski posao?
Prvo se on se zaljubio u mene, uporno me je obasipao pažnjom i izazivao radoznalost. Onda sam se ja zaljubila u njega, ostatak znate. Prava ljubav je to.

Jeste li idealista ili surovi realista?
Večna dilema. Uvek se borim za idealno u realnim okvirima, možda je to najbolja definicija.

Imate li neku neostvarenu želju?
Trudim se da ih uvek imam. Kakav je to čovek koji ne zna da mašta? Želje inspirišu i teraju na progres, a kada se ostvare, ne postoji ništa slađe!

Umete li da slažete?
Možda nekada prećutim, ali ne lažem.

Da li se više kajete što ste nešto uradili ili što niste?
Trudim se da se ne kajem. U ovim godinama se to zove odgovornost. Kad mi, ipak, dođe da se kajem, to je uglavnom zbog stvari koje nisam uradila.

Šta je najluđe što ste učinili?
Bilo je dosta ludosti. Svašta mi je padalo na pamet, oduvek. Mada, i sada imam takve momente. Jednom sam plovila jedrilicom i rekla jedriličaru kako ne vozi princezu od Monaka i da slobodno može malo vratolomija. Iako sam u nekoliko navrata htela sebi jezik da pregrizem, to je bilo nezaboravno iskustvo.

Jeste li romantični?
Uvek. Ali, možda na malo drugačiji način.

Čime muškarac može da vas obori s nogu?
Jednim pokretom. Uglavnom su dvostruko teži od mene.

Jeste li se nekad usudili da prvi priđete suprotnom polu?
A šta je tu čudno? Jesmo li htele emancipaciju, ravnopravnost polova i slično? Ne ide to samo selektivno! Hrabrost i jednakost treba pokazati i u lepim stvarima.

Postoje li trenuci kada poželite da ste se rodili kao muško?
To sam često želela kao mala. Uvek sam bila okružena dečacima i posebno me je nerviralo kada su me izopštavali uz reči: “Ona je devojčica, ne može sa nama.” Dokazivala sam da mogu, pa sam bila ravnopravni igrač u fudbalu, ludi vozač bicikla, rolera…

Šta čitate i kom se piscu često vraćate?
Na preporuku prijatelja pre nekoliko godina pročitala sam jednu knjigu japanskog autora Harukija Murakamija. Od tada se trudim da sve što pronađem novo od njega i pročitam. Čudan i originalan stil, poseban u svemu, nerazumljiv mnogima, drag meni.

Kada biste ulovili zlatnu ribicu, šta biste poželeli?
Da nikada ni ne pomislimo na bolest.

Šta najćešće zaboravljate?
Da odgovorim na poziv, poruku, mejl. Ne pamtim ni imena nekih ljudi, pojedinima dodelim i nova, ubeđena u tačnost svojih projekcija.

Postoji li rečenica koju i dan-danas pamtite?
Omiljena i nezaboravna mi je: “Videćeš ti… Imaćeš i ti jednu Dušicu, onda ću ja da je podržavam u svemu, a ti ćeš da ludiš.”

O čemu često razmišljate?
Da ću jednog dana živeti pored mora…

Šta biste zabranili ljudima da možete?
Da mrze, to nikada neću razumeti.

Koja mesta Beograd čine vašim domom, zbog kojih ga najviše volite?
Ovde sam se rodila, odrasla, školovala se, upoznavala prijatelje. Bila sam ovde i u ratu i u miru, nisam ga napustila ni u najgorim trenucima. U njemu sam uživala, tugovala, radovala se, smejala se. Pa, koje drugo mesto mogu da nazovem domom i da ga više volim od Beograda? Uvek se setim pesme iz detinjstva: “Moj Beograd dušu ima”.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 638.