Uspeh mladih hemičara: Zlatna srpska deca

Bez upornosti i podrške porodice, profesora i drugova osvajanje medalje bilo bi samo san, kaže Aleksa Milosavljević, jedan od srednjoškolaca koji su sa 47. Međunarodne hemijske olipmijade u Bakuu doneli pregršt odličja

Mlade nade srpske nauke nastavljaju da nižu uspehe na velikim svetskim takmičenjima. Nakon matematičara, koji su 18. jula osvojili četiri medalje na 56. Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi na Tajlandu, inače najprestižnijem svetskom takmičenju tog tipa, samo deset dana kasnije našoj zemlji priznanja su doneli i hemičari. Na 47. Međunarodnoj hemijskoj olimpijadi u Bakuu, u Azerbejdžanu, zlato je osvojio Aleksa Milosavljević, srebrne medalje Miloš Selaković i Miloš Grubor, dok je Stefanu Stojanoviću pripala bronzana.
Zlatni Aleksa Milosavljević iz Svilajnca govori o svojim počecima, trudu i tome koliko je posvećen ovoj nauci.

- Hemiju sam zavoleo u sedmom razredu osnovne škole, kada sam i počeo da je izučavam. Počelo je spontano, a nastavilo se kao burna lančana reakcija. Možda je to zato što sam pre toga voleo da čitam o Hariju Poteru i čarobnim napicima, možda i nije, ali što sam više ulazio u materiju, to me je hemija sve više interesovala.

Kakav je osećaj biti među najboljim hemičarima srednjoškolcima na svetu?

- Stvarno izuzetan. Kada sam završio testove, nisam ni pomislio da će zlato biti moje, ali nadao sam se bar bronzi. Testovi su bili teški, pogotovo onaj eksperimentalni, jer sam se sa nekim stvarima u laboratoriji prvi put sreo. Nakon što su proglašeni svi osvajači srebrne i bronzane medalje, pretpostavio sam da nisam ništa dobio. Međutim, onog trenutka kada se među zastavama Kine, Singapura i SAD zavijorila naša, shvatio sam šta se dešava i osećao sam se izvanredno.

Šta je ono što će vam zauvek ostati u sećanju sa takmičenja?
- Pamtiću mnogo toga, pre svega prijateljstva koja sam stekao. Neću zaboraviti ni lepe emocije prilikom dodele nagrada.

Da li je bilo rivaliteta između vas i ostalih takmičara iz Srbije, ili ste jedni drugima pomagali?
- Bilo je i jednog i drugog. Svi smo priželjkivali što bolji lični uspeh i nadmetali smo se međusobno, ali to ne znači da se nismo i pomagali. Puno zadataka smo provežbali zajedno, otkrivali smo jedni drugima “cake”. Ukratko, atmosfera među nama je bila idealna i zdrava, baš onakva kakva je potrebna za veliki uspeh.

Kako vam se dopao glavni grad Azerbejžana?

- Baku je jedan od najlepših gradova koje sam posetio. Izuzetno je bogat, pun moderne arhitekture, ali sa prelepo očuvanim starim gradom. On predstavlja spoj istoka i zapada, hrišćanstva i islama, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Koliko dugo ste se pripremali za takmičenje?
- Od sedmog razreda, kada sam i počeo da idem na takmičenja iz hemije. A znanje koje sam sticao sve to vreme dovelo me je do ovakve nagrade.

Da li ste svakodnevno radili zadatke iz hemije?
- Osim vežbanja zadataka, čitao sam i novo gradivo, ne samo srednjoškolsko već i udžbenike namenjene univerzitetskom programu. Ne mogu reći da je bilo lako, ali nije bilo ni baš mnogo naporno, s obzirom na to da sam radio ono što volim. A u toj ljubavi i ogromnoj posvećenosti se i nalazi ključ velikog uspeha.

Smatrate li da bi vam bilo lakše kada biste imali više iskustva u laboratoriji?

- I te kako. Za razliku od nas, mnoge države imaju bogate školske laboratorije i učenici mnogo više vemena provode u praktičnoj nastavi. Ali, bez obzira na naše stanje, mi svake godine beležimo sve bolje rezultate na svetskim takmičenjima.

Odričete li se često stvari koje zaokupljaju pažnju vaših vršnjaka?
- I da i ne, zavisi iz kog ugla se to posmatra. Možete pomisliti da dok ja radim, oni se zabavljaju i lepo provode. Ali, hemija meni predstavlja zadovoljstvo. Da nije tako, sigurno ne bih postigao ovo što jesam.

Ko vam je bio najveća podrška tokom priprema za takmičenje?

- Porodica, naravno. Baka Viktorija i deda Đorđe, kao i moja majka Nataša. Mama je specijalista kliničke biohemije, pa je mogla i stručno da mi pomogne. Pored njih, tu su i profesori, koji su uvek bili uz mene, pre svega Marija Jevremović i Ljubinka Zarkov. Ništa ne bih mogao da učinim ni da me drugovi i drugarice nisu bodrili. Svi oni čine tim bez kog bi zlatna medalja bila samo nedostižni san.

Utiče li ova medalja na izbor vaše buduće profesije?
- Veoma. Želeo bih da se bavim naučnoistraživačkim radom u oblasti organske hemije, da ispitujem razna biološki aktivna organska jedinjenja, osmišljavam sinteze novih jedinjenja, možda i da otkrijem neke lekove. Siguran sam da će mi nova poznanstva i nagrada koju sam osvojio mnogo pomoći na tom putu.

Hoćete li dalje školovanje nastaviti u Srbiji ili inostranstvu?
- Početkom jula upisao sam Hemijski fakultet u Beogradu i tu ću završiti osnovne studije. Potom planiram da upišem master i doktorske studije, a gde će to biti, odlučiću kada dođe vreme za to.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 635.