Ivan Mihailović: Čekajući pravu ljubav

Talentovani mladi glumac još uvek traga za idealnom devojkom koja će moći da prati njegov buran temeperament, a dok se takva ne pojavi, posvećen je napredovanju u karijeri

Ivana Mihailovića glumačkom zvezdom učinila je uloga Mirka Klisure u seriji i filmu “Vojna akademija” pa i dan-danas kad je neko pomene, u njemu se probude posebne emocije. A posle “Akademije” talentovani umetnik, koji je FDU završio u klasi Dragana Petrovića Peleta, nastavio je da niže poslovne uspehe - u prethodnoj pozorišnoj sezoni imao je čak dve premijere, što je bio i više nego dobar povod za razgovor.
- Predstava “Čekajući Godoa” nastala je pre nekoliko godina na festivalu FIST. Putovali smo sa njom na festival u Holandiji, gde smo od pedeset produkcija širom Evrope bili među tri nominovane za glavnu nagradu. Smatram to velikim uspehom. “Čekajući Godoa” je za mene najbolja drama ikada napisana, neverovatno je aktuelna i savršeno komunicira sa publikom. Naša postavka tog komada tek čeka da krene na svoj pravi put sledeće sezone. A “(B)luzeri” su za mene nešto potpuno novo jer sam prvi put radio mjuzikl. Drugačiji su principi i priprema predstave. Rad sa bendom i mikrofonima u početku mi je bio stresan. Koreografske probe od nekoliko sati, posle kojih su počinjale pevačke u studiju, bile su više nego naporne. Međutim, trud se isplatio, predstava je dobro prihvaćena, a sledeće sezone nastavljamo da je igramo u “Mixer Houseu”.

Kako biste nam, za one koji još nisu gledali ta dva komada, predstavili svoje likove?
- U “(B)luzerima” igram Elvisa. On je razuman, miran, staložen, odgovoran, ali ako mu staneš na put, postaje vrlo nezadovoljan i besan. U “Godou” imam potpuno drugačiju ulogu - Vladimira, koji je sve samo ne razuman. Definitivno nije miran, opterećen je mnogim problemima, pokušava da otkrije razne teorije zavere i tako prekraćuje vreme čekajući Godoa da se konačno pojavi. Da li Godo u našoj predstavi na kraju dođe, videćete kada je pogledate.

FDU ste upisali zbog pozorišta. Šta za vas ima teatar što nemaju film i televizija?

- Pozorište je magija koja se ne može rečima dočarati. Kad se snimi i izmontira, kod filma više nema popravke, sa pozorištem je drugačije. Mogu da izmisle ne znam kakve holograme, 3D animacije i slične stvari, ali faktor greške, koji postoji kada je živ čovek na sceni, dragocen je, uzbudljiv i nijedna tehnologija mu nije ravna.

U građenju kog lika ste dosad najviše uživali, a koja uloga vas je promenila?
- Na oba pitanja moj odgovor glasi - Vladimir iz “Čekajući Godoa”.

Danas dosta glumaca odlazi i u rediteljske vode. Imate li takvih ambicija?
- Bio bih neiskren kad bih rekao da o tome ne razmišljam, ali za režiju je potrebno mnogo znanja, iskustva i veštine. To je posebna vrsta umetnosti.

Koji glumački zadatak bi vam u ovom trenutku bio izazov?

- Uvek sam se divio kolegama koji igraju monodrame, to je veliki izazov za svakog glumca. Teško je igrati bez partnera, verujem da je ponekad i traumatično. Voleo bih da jednog dana odigram neku monodramu.

Dosta glumite sa kolegama sa klase. Da li biste voleli da u filmu, seriji ili u pozorištu zaigrate sa profesorom Draganom Petrovićem Peletom?
- To mi je uvek bio san i verujem da će se jednom i ostvariti.

Prošlo je godinu dana od vaše pobede u šou-programu “Ples sa zvezdama”. Plešete li i dalje?
- Da, rekreativno. Ples je vrlo koristan i zdrav vid rekreacije.

Odakle ljubav prema sportu?

- Ta, kako kažete, ljubav verovatno ima veze sa karakterom. Najviše volim skijanje i ronjenje.

Bavljenje fotografijom vam je bila jedna od opcija kad ste birali zanimanje. Imate li danas vremena za taj hobi?
- Nažalost, ne. Fotografiju volim, ali sada sam više u funkciji posmatrača. Takođe, mislim da se sa pojavom telefona sa kamerama izgubila važnost i autentičnost fotografije. Danas su svi fotografi. Većina svakog dana napravi barem pet slika. Bojim se da će ljudi početi i život da gledaju kroz kameru.

Kako izgleda najbolji provod sa kolegama sa klase?

- Tako što svi otputujemo na karneval u Šabac, odakle je moja kuma i koleginica sa klase Nina Janković, pa maskirani tri dana provodimo na ulicama malog Pariza - kako nazivaju taj grad. Mogu da vam potvrdim da je tamo bolji provod nego u Riju.

Šta kažu vaši najbliži - koliko vas je i u kom sve smislu promenila popularnost?
- Kažu da se nimalo nisam promenio. Za mene bi bio veliki poraz kad bi mi bliski prijatelji iz detinjstva rekli da sam se iskvario.

Na koji način ostajete s obe noge čvrsto na zemlji?
- Zahvaljujući iskrenim kritikama i savetima prijatelja i kolega sa klase.

Kako sa ove distance gledate na lik Klisure iz serije “Vojna akademija”, koji vam je i doneo veliku popularnost?

- Sa dosta sete i emocija. Nekako ga doživljavam kao mlađeg brata, tačnije drugog mlađeg brata.

Imate li devojku i kako se ona nosi sa vašom umetničkom prirodom?
- Trenutno nemam devojku, ali ne znam da li će ovaj odgovor biti tačan i u trenutku kad budete objavili ovaj intervju. Možda baš dok vi ovo kucate ja pronađem ženu svog života.

Kakva će vam biti naredna poslovna sezona?
- Uzbudljiva, nadam se. Očekuje me rad na novoj predstavi i snimanje filma.