Nemanja Radulović: Oslobođen sujete

Svetski dan muzike u Beogradu je obeležen spektakularnim koncertom poznatog violiniste pod otvorenim nebom, a oduševljena publika pozdravljala ga je aplauzom i u toku nastupa, što nije uobičajeno za klasičnu muziku

Nekad nazivan “čudom od deteta” a danas “veštac na violini”, Nemanja Radulović (29) otvorio je prošle nedelje Beogradski letnji festival (BELEF) i obeležio Svetski dan muzike koncertom u Studentskom parku, kome je prisustvovalo više od pet hiljada ljudi iz cele Srbije. Spektakularnim nastupom, koji je trajao dva sata, probudio je veru da lepota ipak može spasiti svet. Njegovi gotovo dečji izlivi oduševljenja i neiscrpna energija prešli su i na publiku, koja je aplaudirala i u toku numera, što nije karakteristično za koncert klasične muzike. Tri puta je pozivan na bis.
Osim talentom, slavni muzičar osvaja i izgledom. Naviknuti smo da njegove kolege viđamo u svečanim odelima i frakovima, ali Nemanja to radi malo drugačije. On frak, u pank-rok maniru, uparuje sa martinkama, širokim majicama, neobičnom frizurom, šminkom i tetovažama.
Budući da ima više od sto koncerata godišnje, retko spava u svom krevetu u Parizu, ali uvek nađe vremena da poseti zemlju u kojoj je rođen. U Beograd je stigao dan pre čuvenog pevača Robija Vilijamsa, čiji je nastup morao da propusti.
- Jako mi je žao što nisam uspeo da odem na Robijev koncert, on je velika zvezda. Imao sam priliku da ga slušam, ali nikad u Beogradu. No, morao sam da se pripremam za svoj nastup - da vežbam, dočekujem muzičare...

Niste mogli da izdvojite nimalo vremena?

- Raspored mi je tako gust da nisam stigao ni do svoje kuće da odem. U poslednje vreme sam se malo primirio, izbegavam da se iscrpljujem. Počeo sam da treniram i da se bolje hranim. Odnedavno čitam knjigu koja se bavi reprogramiranjem mozga. Pokušavam da uz pomoć nje eliminišem neke fobije koje su se pojačale, na primer, strah od letenja i putovanja brodom.

Šta se sve u vašem životu promenilo u proteklih godinu dana, otkad smo poslednji put razgovarali?
- Potpisao sam dva nova ugovora sa muzičkim kućama iz Engleske i iz Nemačke. Obe uveliko promovišu moj novi album, “Journey East”. Što se privatnih stvari tiče, ja nekako uvek idem svojim putem, pa je sigurno da mi se nisu promenili ideali. Još uvek mi je jedino bitno da budem srećan, da mogu da se naspavam, da volim i budem voljen.

Zašto se album zove “Journey East”?
- To mu je internacionalni naziv, a ima različita imena u zavisnosti od tržišta. Radi se o pesmama koje na neki način dotiču ne samo Srbiju već i Makedoniju, Rumuniju, Rusiju, Jermeniju. Ovo je moj najličniji album do sada. Radio sam ga sa svojim prijateljima i na njemu se nalazi muzika koju sam slušao i svirao dok sam se školovao kod profesora Dejana Mihailovića. Ona je, na neki način, bila moja spona sa Srbijom kad sam otišao za Francusku. Album je posvećen mojoj mami, pa se za australijsko tržište zove “Songs My Mother Taught Me”.

Odakle crpite energiju kako biste izdržali sve koncerte, promocije albuma, gostovanja, davanje intervjua...? Da li vam je sve to ponekad naporno?

- Nikad mi nije naporno i upravo me ti razgovori pokreću. Drago mi je kad čujem da je neko seo u autobus i doputovao iz drugog grada da bi me video. Čime sam zaslužio da neko to radi zbog mene? Sasvim mi je normalno da porazgovaram sa nekim, da ga saslušam... Ta razmena energije sa ljudima me “puni”. Sa druge strane, sve je tako organizovano da mi neko samo javi gde treba da dođem.

Da li se energija ljudi u Beogradu razlikuje od one koje imaju stanovci drugih svetskih gradova? Je li publika svuda ista?
- Ne volim da pravim razliku između publike. Na to pitanje sam već odgovarao i moj odgovor je uvek isti - volim ljude koji su otvoreni, koji umeju da podrže nekog. Puno mi je srce kad primim poruku na srpskom jeziku i kad prijatelji prate ono što radim. Ljudi nisu ni svesni koliku mi ljubav i podršku pružaju. Beograd obožavam i dovoljno mi je samo da prošetam Knez Mihailovom pa da se nauživam.

Znači li to da nijedan koncert ne možete izdvojiti kao poseban?
- Nisam osoba koja razdvaja stvari na bolje i lošije. Najbitnije je da se odlično zabavim na sceni. Sa ljudima iz svog ansambla se i privatno dobro poznajem, što doprinosi da koncerti budu uspešni.

Da li vas nastupi izmore emotivno i fizički, ili vas “napune” energijom?

- Dešava se da se za vreme koncerta toliko zanesem da izgleda kao da ne dodirujem tlo. Ponekad osećam uzbuđenje, a nekad apsolutni mir. Dok svirate, mnogo se trošite u psihofizičkom smislu. Jednom prilikom sam se izmerio pre i posle nastupa i utvrdio da sam smršao dva kilograma. Sve ja to posle nadoknadim, posebno jer obožavam da kuvam. Nekad se dogodi da zbog iscrpljenosti spavam dva dana bez prestanka.

Smatraju vas jednim od najvećih violinista današnjice, a vi ste neverovatno skromni. Do čijeg mišljenja vam je stalo?
- Mislim da sam oslobođen sujete. Verujem da na ovoj planeti ima mesta za sve, da svako može da pronađe svoju sreću i da svako ima nešto da kaže. Jako mi je stalo do mišljenja ljudi koji me dobro poznaju i uvek uvažavam njihove kritike, makar bile i negativne.