Inženjer Dragana Perković-Martin, koja 13 godina radi za Nasu, zaslužna je za uspešno sletanje letelice Perseverance na Crvenu planetu, a kćerku Leu uči srpskom jeziku

Da li je nekad na Marsu bilo života treba da istraži Nasina letelica Perseverance (Istrajnost) koja je prošle nedelje sletela na Crvenu planetu. Početak misije “Mars 2020” ne bi bio uspešan da nije funkcionisao radar, u čijem projektovanju je učestvovala Dragana Perković-Martin (41), Beograđanka koja već 13 godina kao inženjer radi za Nasu u Kaliforniji.

- Sa mojim timom bila sam zadužena za pravljenje radara koji nas informiše koliko se rover brzo kreće i koliko je udaljen od površine Marsa. Reč je o navigacionom sistemu za sletanje koji mora da funkcioniše jer bez njega letelica ne može da stigne na određenu tačku. Onog trenutka kada je rover dotakao tlo, taj deo na kojem sam radila više od sedam godina otkačio se i srušio nekoliko stotina metara dalje - priča kroz smeh Dragana, koja je zaposlena u Nasinom ogranku JPL.

Mars, foto: Handout / AFP / Profimedia

Naša inženjerka završila je radar pre dve godine, ali je teret neizvesnosti sve vreme nosila u sebi pitajući se da li je uradila sve kako treba. Kako tvrdi, tih sedam godina rada bilo joj je strašnije od sedam minuta koliko je trajalo sletanje Perseverancea na Mars.

- Na radaru sam počela da radim pre nego što sam rodila kćerku Leu, koja sada ide u školu. Sve vreme sumnjate da li možete to da uradite. Nijedna druga svemirska agencija dosad nije uspela da sleti na Mars, osim Nase. Zbog toga nam nije lakše, ne postoje garancije da ćemo opet uspeti, već stalna bojazan da će se sve srušiti. Na dan sletanja ništa nije bilo u našim rukama, proces je aktiviran i to je bilo to. Ali tog dana osećala sam veliki strah, kao i uzbuđenje. Bilo je tenzično, emocije su se pomešale. Kada su potvrdili sletanje, odahnula sam.

Dok svet bruji o Marsu i posmatra prve fotografije sa njegovog tla, naša naučnica je već zagledana u novu planetu. Ovih dana sa svojim timom pokušava da ubedi Nasu da ponovo istražuju Veneru i otkriju zašto je toliko drugačija od Zemlje.

Draganin put u svemir počeo je u Beogradu, gradu u kom je rođena i u kojem se školovala do druge godine gimnazije, pa preko Malte gde je završila srednju školu i elektrotehnički fakultet. U Ameriku je otišla na poslediplomske studije na univerzitetu UMass u Amherstu, a iz te laboratorije u Masačusetsu stigla u Kaliforniju, i to pravo u Nasu.

- Super je osećaj biti deo tog ogromnog tima. Istrajnost je neophodna za rad u Nasi jer se sve bazira na temeljnom, dugoročnom planiranju i predanom radu.

Kombinovanje zahtevnog posla u Nasi i majčinstva iziskuje ogromnu energiju.

- Iskreno, teško sve postižem. Uvek mislim da ni jedno ni drugo ne radim dovoljno dobro. To je žonglerski posao, ali se trudim.

Zato joj ogromnu podršku pruža suprug Leri, takođe inženjer.

- Moramo da se uzajamno pomažemo da bismo uspeli. Iz istog smo posla pa se razumemo. Vikend provodimo sa kćerkom Leom, jer ako nas ostavite same, mi ćemo po ceo dan da radimo. Ne zbog toga što je ovde takva kultura već zato što mi volimo svoj posao. Iz tog razloga nas dvoje kod kuće ne pričamo mnogo o poslu.

Ostatak intervjua pročitajte u štampanom izdanju magazin Gloria!