Glumac Zoran Pajić objašnjava da pati od manjka ambicije zato što je, kao jedinac, odrastao pod staklenim zvonom, što je rezultiralo da opštu popularnost stekne relativno kasno, u četrdesetim.

Atipično za glumce u Srbiji, Zoran Pajić (39) je opštu prepoznatljivost pretočenu u popularnost zaradio u zrelom dobu, tek posle emitovanja serijala “Istine i laži”. Razlog za nešto sporiji ulazak u posao leži u načinu odrastanja.

- Kod mene sve kaska jer nemam ambicije. Kao jedinac, bio sam pod staklenim zvonom i nisam imao usađen inat. Zbog toga je kod mene sve dolazilo kasnije. Popularnost, u smislu da me je publika prepoznala, došla mi je u 35. godini, sa serijom “Istine i laži”. Nigde nisam žurio. Strpljiv sam, ali ponekad imam strah koliko ću biti strpljiv. Važno mi je da nikada ne odstupim od glume. Sreća je raditi ono što voliš i biti prepoznat od publike.

Zoran Pajic, foto: Jakov Simovic

Naučio je s godinama kako da se izbori sa strahovima. Najveći mu je onaj od gubitka voljenih ljudi.

- Strahovi se javljaju kako starimo. Pronašao sam načine kako da ih nivelišem, ne da ih izbegnem već da im se suprotstavim. Imam strah od gubitka voljenih, pre svih roditelja. Tu je i strah od starosti i usamljenosti, iako sam navikao da budem sam. Kao jedinac, još dok sam bio mali, naučio sam da se igram sam. S druge strane, znam da skupljam ljude oko sebe. Jasno mi je da strah od usamljenosti postoji zbog mogućnosti gubitka dragih osoba, u smislu da nemam koga da pozovem, da ostanem sam.

Sklon je analiziranju svojih postupaka.

- Pred spavanje se preispitujem da li sam nekog povredio, da li sam nekome rekao ružnu reč. Motiv kroz život mi je da ostanem pošten i da nikoga, ma kakav da mi je cilj, ne povredim niti ugrozim nečiju sigurnost. Tako sam vaspitan. Deda i majka su to usadili u mene. Poštenje je najvažnije, koliko god neki klinci danas mislili da se ono ne isplati. Jer kad neko umre, ljudi ne pričaju šta je on sve stekao već kakav je čovek bio.

Sve će doći na svoje!

Kaže izvini i u situacijama kada smatra da bi on ponajmanje to trebalo da učini.

- To je u mom karakteru jer želim da mirim ljude i da iz njih izvučem ono najbolje, bez obzira na to koliko je tako nešto teško. Kad smo mladi, mi smo naivni, mislimo da su svi dobri. Kako starimo, postajemo zatvoreniji, sebičniji i krijemo dobre osobine da ne bismo bili prevareni i povređeni. Stvaramo neki vid nepoverenja prema ljudima. I ja se zbog toga sve teže otvaram i pokazujem emocije.

Pročitajte i Zoran Pajić: Moja tajlandska avantura

Zoran Pajic, foto: Jakov Simovic

U odnosima sa najbližima i dalje je veoma iskren i otvoren.

- Čuvam i poštujem sebe, tako su me roditelji naučili. Što se tiče prijateljstava, nisam doživeo velike lomove. Imam tri-četiri prijatelja za ceo život. Sve bih uradio za njih, a i oni za mene. To su oni trenuci kada uvidite za šta živite. Od života tražim da dosegnem unutrašnji mir, stabilnost i harmoniju. Verujem u moto: sve će doći na svoje.

Posle saradnje sa Rejfom Fajnsom u filmu “Koriolan” i američke serije “Outpost”, igrao je i u australijskom filmu “Here Be Dragons” koji je rađen u Srbiji.

- Imao sam sreću jer i kada nisam mnogo bio angažovan na domaćim projektima, birali su me strani reditelji koji su snimali kod nas. Bilo je šansi da radim u Engleskoj i Americi, ali one se nisu ostvarile jer sam ovde snimao serije po godinu-dve. Imam sluha za jezike, lako mi idu, i onda brinem samo o liku. To su prepoznali u meni pa u filmu “Here Be Dragons” izgovaram veliki monolog, napisan na dve strane. I sada znam taj tekst.