Dramski umetnik Nebojša Dugalić otkriva kako je njegov petnaestogodišnji naslednik Bogdan strasno zavoleo klavir, zbog čega mu nije naporno da svakog dana vežba nekoliko sati odlučan da svoj muzički dar predstavi svetu
Osim što se trudi da svakom novom ulogom u pozorištu, na filmu i televiziji pruži svoj glumački maksimum, Nebojša Dugalić (49) ima još jednu važnu umetničku misiju: da bude podrška svom petnaestogodišnjem sinu Bogdanu, talentovanom mladom pijanisti koji zahvaljujući nesvakidašnjem daru i posvećenosti beleži velike uspehe u zemlji i svetu. Iako je još dete, iza njega je već ozbiljna biografija: na brojnim takmičenjima u Srbiji i inostranstvu osvajao je prva mesta, od 2016. učestvuje na Festivalu Musica in laguna u Kjođi, gde je sarađivao sa virtuozima kao što su Viktor Bođino, Vladimir Ogarkov i Junio Kimanen, i dobitnik je jednokratne stipendije asocijacije “Bartolomeo Cristofori”. To je samo najsažetiji presek onoga što je do sada uradio učenik drugog razreda Muzičke škole Mokranjac.
- Sve je počelo od jedne slučajnosti, koja zapravo to i nije - objašnjava Nebojša Dugalić. - Moja supruga Dragana je našu kćerku Janu vodila na muzičku radionicu u okviru škole i po nju dolazila s Bogdanom koji je tada imao pet i po godina. I tako je on sa Janom krenuo u tu radionicu. Iako je njegova želja bila da svira gitaru, supruga mu je, vođena intuicijom, sugerisala da izabere klavir. Da ga zainteresujem, odsvirao sam mu nekoliko taktova “Turskog marša”. Kad ih je čuo, počeo je da me preklinje da ga naučim da to svira. Ubeđivao sam ga da je još previše mali za to i da ću ga jednog dana, kad poraste, sigurno naučiti. Međutim, bio je uporan u svojoj molbi. Pokazao sam mu uvodnu frazu očekujući da će brzo odustati, ali posle nekoliko minuta on ju je svirao. Sutradan, kada sam došao s posla, zatekao sam ga za klavirom i čuo kako posle svake odsvirane fraze izgovara: “Sedamdeset tri, sedamdeset četiri, sedamdeset pet...” Kada sam ga upitao šta radi, rekao mi je da je rešio da to što je naučio ponovi sto puta. U tom trenutku prepoznao sam kod njega svojevrsnu opsesiju u kontaktu sa instrumentom i razmišljao sam šta dalje. Prvo je odlazio na privatne časove klavira, potom smo ga upisali u muzičku školu, gde su mu odmah davali programe za više razrede. Od početka je imao veliku sreću s profesorima, koji su bili sjajni, jer bez adekvatnog vođenja talenat ne znači mnogo. Zato smo beskrajno zahvalni profesorima Bojani Jovanović, Konstantinu Boginu, Borislavu Nestorovu i Marku Đorđeviću.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
Nebojša je uveren kako talenat treba negovati.
- Uvek je lepo kada neko može da pokaže domet koji je postigao svojim darom i uz božju pomoć. Onda sve dobije smisao i kao da svaka težina prestane da važi. Mi kao narod u raznim oblastima imamo beskrajno talentovanu decu i briga o tome trebalo bi da bude glavna strateška tačka razvoja naše zemlje. Nadam se da će svako darovito dete dobiti priliku da rascveta svoj dar u punom zamahu i da će to postati naša budućnost. Moraće, ukoliko želimo da opstanemo.
Kako ima veliko umetničko iskustvo, trudi se da sinu Bogdanu na vreme ukaže na određene opasnosti i zamke.
- Meni je važno da dete zaista prepozna svoj dar, da ima volju da radi na njemu, bude istrajno, napreduje, poboljša šta može i tome čime se bavi da lični pečat. Veliki dar je veliki krst. Oni koji uzlete visoko često budu sami i u nesaglasnosti sa svetom oko sebe. Treba snage za nošenje dara. Nadam se da će Bogdan svojim radom uspeti da izdrži na tim visinama. Nas dvojica imamo specifičan odnos. Ja ne volim da budem savetodavac, više sam za to da pričamo. Razgovaramo o kompozicijama, interpretativnim mogućnostima, stilu, epohi i nastojimo da što dublje i šire uđemo u prostor muzike. Trudim se takođe da mu prenesem svoja iskustva važnih koraka na umetničkom putu. Govorim mu da od sebe zahteva najviše i da pruži najbolje, ali da ne bude razočaran kada ne ispadne sve kako je očekivao, jer ne zavisi sve samo od nas. Lepo je ako se neke stvari koje želimo dogode, ali je u redu i ako se ne dogode. Kažem mu da kada izađe na scenu ne treba nikoga da ubeđuje u svoj talenat i virtuoznost, već da ispriča priču koja nešto znači i koja ima što reljefniju dinamiku.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
NESVAKIDAŠNJA SLIČNOST
Između oca i sina postoje mnoge sličnosti.
- Fizički veoma ličimo, posebno kada se uporede moje fotografije iz vremena kada sam bio njegovih godina. Skoro smo identični. Obojica imamo jaku, opsesivnu crtu kada je reč o radu na onome što volimo. Okolina to ne podnosi uvek lako. Obojica smo impulsivni, što takođe nije osobina koja uvek donosi mir. Kada je čovek posvećen, neosetljiv je na okolinu, obuzet je time što radi i isključen iz okruženja. Učim ga kako da balansira posvećenost i obuzetost stvaranjem sa odnosom prema svetu oko sebe. Impulsivnost je važan deo talenta i ne treba je sputavati, ali mora se držati pod kontrolom kada je u pitanju spoljni svet.
Za jednog petnaestogodišnjeg dečaka Bogdan pokazuje izuzetnu posvećenost instrumentu.
- Po programu bi trebalo da dva puta nedeljno ima časove u muzičkoj školi, ali on sa svojim profesorom Markom Đorđevićem radi skoro svakog dana. Kod kuće zna da usred noći ustane iz kreveta i sedne za svoj električni klavir. Za instrument su priključene slušalice, ali se tapkanje po dirkama dovoljno glasno čuje da me probudi. Jednom me je probudio u dva ujutro. Pitao sam ga šta radi, a on mi je objasnio da je čuo kako je pijanista Grigorij Sokolov postigao određenu boju tona unutar jedne fraze i da ne može da spava dok ne otkrije kako mu je to pošlo za rukom. Spoznao je da je tajna u pedaliziranju i tek onda otišao u krevet. Razumem ga. I ja sam takav kada me nešto obuzme.
Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...
PET RAZLOGA ZA SREĆU
Nebojša s velikim uživanjem sluša Bogdanova izvođenja dela slavnih kompozitora.
- Omiljeni su mi Šopenov Prvi koncert, Skerco, Druga balada, Betovenov Treći koncert, koji je Bogdanov prvi veći koncert sa orkestrom, i “Divlji lov” Franca Lista. Sada radi na Prvom koncertu Čajkovskog.
Vrsni glumac, koji je poslednjih godina pored pozorišne postao ljubimac i televizijske publike zahvaljujući ulogama u serijama “Žigosani u reketu”, “Pet” i “Državni službenik”, sa suprugom Draganom ima petoro dece.
- Jana je najstarija. Ona je sedamnaestogodišnjakinja i isto izuzetno svira klavir. Nastupala je zajedno sa Bogdanom, osvajala je i ona razne nagrade, takođe je potpuno posvećena muzici. Godinu dana mlađeg Vidana zanimaju košarka, kompjuteri, gitara i film. Kalin, koji ima devet godina, zainteresovan je za sve i sve mu ide od ruke. Biće teško kada bude trebalo da se opredeli čime će se baviti. I on svira klavir. Najmlađa je Ilina, njoj je sedam godina. Ona je najzreliji član porodice. Njene opservacije na najkomplikovanije situacije sve nas zaprepašćuju. Svi budemo zatečeni kada čujemo njen sud o nečemu i ne preostaje nam ništa drugo nego da poslušamo to kako ona misli da treba da bude.
Najnovije.
