Lazar Tošić: Majstor za džez i palačinke

Autor:

04.07.2019 17:00

Foto:

Foto:



Legendarni džez bubnjar svaki dan započinje kafom i vežbama s palicama,  a nekada je svakodnevno posećivao beogradski ‘bermudski trougao’, kafane Šumatovac, Pod lipom i Grmeč

Kakvi su vam bili prvi bubnjevi?
- Kao dete lupao sam u školi po katedrama, olucima i raznim predmetima. Uživao sam u tome. Onda sam u Kulturno-umetničkom društvu “Abrašević” probao prve bubnjeve, koji su pre bili neke kante nego instrumenti. Za prve prave sam seo kao dečak od petnaest godina na jednoj novogodišnjoj proslavi. Moj brat je dobio angažman za dve svirke. Na jednu je on otišao, na drugu, u Mataruškoj banji, poslao je mene. Tako je počelo.

Kako ste otkrili džez?

- Nakon što sam gledao film “Bal na vodi” i počeo da slušam ploče Majlsa Dejvisa, totalno sam poludeo. Džez je zapravo oduvek bio u meni i ja sam mu pripadao. Rođen sam s njim, i srećan sam što sam ga otkrio na vreme.

Vaša karijera traje duže od pola veka. Na koji način ste uspeli tako dugo da trajete?
- Da se ne lažemo, moja karijera traje 65 godina. Rođen sam 1941.

Jeste li imali pehove na bini?

- Uvek. Najčešće se dešavalo da mi odleti palica ili da se polomi. Bile su to prilike da nasmejem publiku. Kada ste na bini, a desi se tako nešto, to je situacija da budete šarmer.

Nedostaje li vam nešto iz Kraljeva, grada u kome ste odrasli?
- Volim Kraljevo i prijatelje koje sam stekao tamo, ali moj san je bio da dođem u Beograd i bavim se džezom. Bio sam toliko srećan što mogu da se bavim muzikom koju volim da mi ništa nije nedostajalo.

Da li danas redovno vežbate?
- Svaki dan. Ujutro kada se probudim, dok pijem kafu, pola sata vežbam kontrolu palicama na posebnoj daščici, obloženoj gumom, što je bitno zbog koordinacije. Posle vežbam i na instrumentu.

Godinama ste svirali u Nemačkoj. Kakvo je to iskustvo bilo?
- U Nemačku sam otišao 1963, sedam dana pre ubistva Džona Kenedija. Uglavnom smo svirali za Amerikance koji su tamo imali svoje vojne baze. Izvodili smo džez, bluz i kantri. Bilo je to vreme kada sam malo radio a mnogo zarađivao.

Imate li svoju omiljenu kafanu?
- Nekad sam imao omiljene. Svakodnevno sam bio u čuvenom “Bermudskom trouglu” koji su činile kafane Šumatovac, Pod lipom i Grmeč. Tog trougla više nema. Prođe više od godine da ne odem tamo. Više mi nije zanimljivo.

Žalite li za nečim?
- Mislim da sam imao dosta sreće u životu da rano otkrijem čime želim da se bavim i da to radim i sada. Žao mi je samo što nisam kupio neko parče zemlje, da radim malo na njoj, jer sam manuelac, volim da radim rukama.

Postoji li neka vaša osobina koja vam se ne dopada?
- Tačnost. Maltretiram samog sebe time, a to ume da opterećuje. Uvek gledam da budem tačan u svemu. To je bubnjarska osobina. Dobri smo tajmeri i to nam dođe kao neki profesionalni deformitet.

Šta vam smeta kod drugih?

- Kada mi se ljudi ne dopadaju, ja ih zaobilazim. Brzo to prepoznam. Okružen sam muzičarima i s njima se odlično razumem.

Kakav ste vozač?
- Bubnjari su najbolji vozači jer imaju dobru koordinaciju rada ruku i nogu i moraju stalno da razmišljaju. Vozački ispit sam položio u Nemačkoj i mesec dana po dobijanju dozvole vozio sam do Beograda.

A kuvar?
- Ono što znam, pravim, a kada ne znam, uvek pitam. Majstor sam za palačinke. U detinjstvu mi ih nikada nije bilo dosta. Čak sam mami prebacivao da ih više daje mom bratu. Koliko god da sam ih dobio, uvek sam mogao još neku da pojedem, i zato sam naučio da ih pravim, i to veoma dobro.

Za vas je džez?
- Nešto lepo što me pokreće u životu.

Šta planirate?
- Svaki dan planiram da se narednog probudim i popijem kafu. Dalje od toga ne razmišljam.