Proslavljeni glumac Predrag Miki Manojlović rekao je da ga rad na Šekspirovom komadu „Kralj Lir“ dosta košta.
- Košta me ova predstava. Ne košta para, nego emocionalno, fizički - istakao je Manojlović za hrvatski portal „Ekspres“ povodom rada na predstavi „Kralj Lir“ u režiji Janoša Kice u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu.
Manojlović je u razgovoru za hrvatski portal naglasio da je već prošao kroz slične profesionalne izazove kao što je ovaj u Zagrebu.
- Svakako je izazov ta potraga za Lirom u meni. Napravili bismo grešku ako bismo, uslovno rečeno, prepričavali koncept predstave. To nije dobro. Ali Šekspir uvek daje mogućnost traganja: stanje sveta je takvo kao da je Šekspir ovde, sa nama. A Lir, takozvani ludi kralj, koji nije baš tako lud, nosi transpoziciju gledanja sveta generalno i za mene je to ovde važno. I ta familijarna priča, to je ono što je zanimljivo. I bolno - rekao je Manojlović.
Cenjeni glumac se prisetio svog prvog susreta sa Zagrebom davne 1966. godine koji je na različite načine odredio njegovu karijeru.
- Jednom prilikom sam napisao crticu, baš takvu nekakvu formu, koja se zove 'Zagreb'. Počinjala je prizorom mog skoka u more, za koji sam želeo da bude fantastičan. Ali čim sam izronio, shvatio sam da je taj skok bio grozan. Taj je skok u more davne 1966. odredio delimično, ali svakako odredio, moju vezu sa Zagrebom - istakao je Manojlović.
On je dodao da taj očajni skok, sve i da može, nikada ne bi popravio.
- I sad, da preskočim sve što sam u toj crtici napisao do kraja - gde sam rekao da bih puno toga u životu drugačije učinio, ali da svoj očajni skok u more nikad ne bih popravio. Ostavio bih ga takvim. Zašto? Zato što se između tog skoka u more, za koji sam želeo da bude fantastičan i ovog trenutka, dogodilo toliko puno stvari. Puno sam vremena u Zagrebu proveo i radio, da sam u toj crtici o ovom gradu napisao, konačno: da mi je mladost bila hrabrija - kao što nije – možda bih još bio u Zagrebu - naveo je Manojlović.
Bard našeg glumišta je istakao da postoje glumci, koji ostaju i traju čak i kada ih nema više među nama.
- Čak i danas, kad biste ih mogli staviti na scenu, oni su tu. To je lako dokazivo. A imate i ove druge, koji su takođe glumci, ali druge klase. Oni prvoklasni su oni kojima i nakon mnogo godina, kad ih vidite, kažete: 'Opa, vidi, bogati, ovaj je savremen - rekao je Manojlović.
O motivima za stvaranje „Radionice integracije“ u Beogradu, plemenite institucije kulture, Manojlović kaže da je u sve to ušao iz potrebe.
- Radim zato što za tim imam potrebu. Dođe do toga da čovek oseti potrebu da na drugačiji način nekome nešto daje, a ne samo kroz sebe na sceni, pred kamerama. Razvio sam, unapredio zapravo, sopstvenu strpljivost. Možda neko svoje razumevanje da ne treba o ljudima, s ljudima, suditi jako brzo. Da je ljudima potrebno dati vreme. Da se poverenje stiče teško, a lako ruši. Svoju iskrenost sam takođe izoštrio - istakao je Manojlović.
Za njega nema dileme da je kultura jedan od stubova svake zajednice.
- Kultura je važna jer se pomoću nje šire naprosto dobre ideje za državu. A to su one koje, kratko rečeno, unapređuju odnose - zaključio je Manojlović.
