Rediteljki i profesorki FDU Ivani Vujić skrivena strast je posmatranje biljki kako rastu, uz pomoć magične reči abrakadabra leči groznice i ostale boli, a tajne čuva kao najveće dragocenosti

Zašto pozorište a ne film?

- Pozorište je susret, interakcija izvođača i gledaoca, to je stanje, mesto u kome se može razumeti anatomija čoveka. Poznavanje anatomije čoveka može da izleči, promeni i odredi mu život. Pozorište je koža, meso, kost.

Jeste li se nekad oprobali kao glumica?

- Svaka naša radnja je već odigrana radnja. Sve je izvođenje i svi smo izvođači. Da, i ja sam kao i svi, izvođač.

Koga citirate u značajnim situacijama?

- Ne citiram, trudim se da delam i da ćutim. “Reči, reči...”, kaže Hamlet , “... ostalo je ćutanje”.

Skrivena strast?

- Da posmatram kako biljke rastu.

Kad biste imali mogućnost da se vratite u prošlost, koja bi to epoha bila?

- Rane šezdesete godine XX veka, grad Njujork, vraćam se da se susretnem sa prijateljima, da popijemo kafu i hodamo.

Ivana Vujić: Za stolom se igraju najbolje predstave

Znate li da čuvate tajnu?

- Tajna je za mene tabernakul, najveća dragocenost.

Životna filozofija?

- Abrakadabra, magična reč za lečenje groznice i ostalih boli.

Ljubav je?

- Ljubav je veliki rad.

Najveća mudrost?

- Klonim se najvećih mudrosti, najvećih uopšte. Tragam za tajnom malog, jednostavnog.

Neostvareni profesionalni san?

- Predstava u kojoj ću još više razotkriti sebe, da poput Rilkeove Euridike budem raspletena kao duga kosa i predana kao pala kiša.

Umete li ponekad da slažete?

- Kad izbacim jezik, odnosno kad progovorim, pojavi se varljivi privid, a do dubine put je dug.

S kojom biste istorijskom ličnošću popili kafu ili čaj i zbog čega?

- Ni sa jednom, popila bih kafu sa ljudima koji ne pripadaju tajnoj istoriji sveta, sa mojim ocem i mojom majkom.

Volite li da se našalite na svoj račun?

- Volim da se pobunim protiv same sebe, žanrovski to bi se moglo definisati kao šala, ironija. A pobuna je neophodna, pa i sama protiv sebe.

Čega se bojite?

- Senke, blizanca Persone, prihvaćenog dela ličnosti. Senku posmatramo, kako je Jung definisao, kao “sveukupnost onoga što ličnost ne želi da bude i što ne poznaje da jeste”.

Putovanje Ivane Vujić: Kad je Stokholm bio Dorćol

Koja vrlina je zaboravljena?

- Empatija, briga za drugoga i saosećanje sa njim. Živimo na gomili leševa i bola.

Hrabrosti vam nedostaje za?

- Da odbacim sve događaje i zadržim se samo na doživljaju.

Navika koje nikako da se oslobodite?

- Da dubim koru od lubenice i da koristim raketno gorivo za FAO2 bombu.

Uvek se obradujete?

- Kad se susretnem sa osetljivošću. Kad vidim moju kćerku Helenu.