Nova priča iz pera Vesne Dedić: “Tri zore i jedno biciklo” na vašim mobilnim telefonima


Prekratite hladni januarski dan novom kratkom pričom Vesne Dedić, pod nazivom “Tri zore i jedno biciklo”.

Kratke priče ove autorke ekskluzivno su dostupne korisnicima servisa Bookmate. Ovaj servis donosi najpopularnije naslove iz pera domaćih i stranih autora, na srpskom jeziku, u elektronskoj formi, na svim vašim mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Samo za čitaoce Gloria portala, prva četvrtina nove priče Vesne Dedić dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno. Uživajte u čitanju!

Vesna Dedić
Tri zore i jedno biciklo

Zora, jedno biciklo i dah bicikliste na njenom ramenu!
Suzanin san o sreći!
Mnogo toga znam o Suzani, iako se nikada nismo upoznale. Naime, ja radim u pošti, šalter do šaltera sa njenom najboljom drugaricom Nađom, koja radi na prijemu paketa.
Kada Suzani stigne neki paket od njenih sa sela, Nađa ga otvori jer zna da su unutra kiflice sa džemom od kajsija, jedini slatkiš kojem Nađa ne može da odoli.
Nađi niko ne šalje pakete.
Nađa je inače stalno gladna i zgodna. Ponekad od mene uzme samo zalogaj bureka sa sirom, koji jedem svakog dana za doručak.
Ja sam šalterska službenica odavno digla ruke od odricanja i sna o ljubavi koja ima srećan kraj.

„Stvarno misliš da ona koja čeka ne dočeka?“- pita me Nađa, dok stavlja čia semenke u jogurt.

„Evo, gledaš jednu koja je čekala. Strpljenje mi je bilo drugo ime, a sad mi se imena više niko ne seća. Ni ja. Niko me odavno ne doziva.“- kažem i bacam mastan papir od bureka u korpu, sa preciznošću NBA igrača.
Suzana… Studentkinja u velikom gradu. Navikla na samoće, košavu i nedostatak para, nedostatak volje i nedostatak ljubavi.
Imala je, u trenutku kada ova priča počinje, i solidno poznavanje noćnog života Beograda i znala sebi da ugodi.
Pomalo i drugima.

Suzana je pamtila u slikama, sanjarila o događajima u slikama i često joj je zamišljena slika bila bitnija od one koju ima pred sobom. Zato su joj i sve ljubavi do tog jula 2015. bile kao neposoljen krompir. Kao palačinka bez džema. Kao prazan burek! Kao… Znate već o kakvim ljubavima pričam jer… Suzana je mlada i naravno da sa dvadeset dve godine život jeste nedovršena slika, igra senki i iluzija.
Ah, ti raskošni nesporazumi iz mladosti! Ah, ta otužna sabranost kada se u zrelosti oslobodimo iluzija! U mladosti sve je u igri senki. U zrelosti sve je ili senka ili igra! Senka onima koji su u mladosti fatalno pogrešili i igra za one koji su posle grešaka umeli da oproste i sebi i drugima.
Ja sam senka i pričam vam priču o Suzani.
Suzana je 2015. otkrila pesme Arsena Dedića i Kemala Montena, čitala ljubavne romane i gledala melodrame.
„Kako bih volela da sam se rodila trideset godina ranije pa da budem baš ja ta devojka iz Kemine pesme“- kaže Suzana svojoj najboljoj drugarici Nađi koju balade smaraju.
A Nađa?! Nađa je bila od onih najboljih drugarica koje ostanu u tvom životu sveprisutne i najbolje, iako nisu u stanju da podele sa tobom ni emociju ni naviku. Suzana i Nađa su samo delile vreme.
I to ne znači da je Nađa u ovoj priči loša. Naprotiv! Kada si usamljena u velikom gradu, onda je vreme dragoceniji dar od razumevanja ili uživanja uz istu baladu ili knjigu.
„Ne mogu da isključim televizor i odem u kafić, ako Amerikanci očekuju El Ninjo! Ne mogu da jedem dok gledam hiljade izbeglica iz Sirije kako nestaju u talasima mora!“- povikala je Suzana, dok ju je Nađa čekala već spremna za izlazak.
„Šta se tebe tiče ko je u talasima izgubio majku, a ko dete? Misli na sebe, boli te dupe za druge!“- odgovorila je Nađa.
„Nađa, imaš interesovanja i empatiju prosečnog čitača portala. Naslov-slika i idemo dalje. Sveto trojstvo: Mimi, Soraja, Stanija!“- uzviknula je Suzana.
„Ne vređaj mi Soraju! A ti plačeš nad knjigama, vestima, pesmama, invalidima, bolesnom decom, malim platama čistačica i kutijom kiflica koju ti majka pošalje preko rođaka u Beograd! Bože, hvala ti što si mi dao ova puna usta, jer da treba da ih platim ne bih znala kud bi.“- odgovorila je Nađa po stoti put popravljajući olovkom liniju crvenog karmina na svojim punim usnama.
„Meni moj stvaran život nije dovoljan! Mora biti uvek neka pesma, knjiga, slika… Mora biti nečiji tuđi život ili nečija mašta koja će mom stvarnom životu dodati malo soli. Što kaže Kusturica, da ne bude bljutavo.“- odgovorila je Suzana.
„Meni bi bilo dovoljno za sreću da konačno ovu olovku za crveni ruž stavim kako treba.“- rekla je Nađa .
Nađu su smarali domaći filmovi, vesti, balade i fini maniri. Volela je televizijske serije, brzi ritam i provokacije.

„Dakle, tog leta 2015, baš te noći Suzana je izašla u grad, nesluteći da će uskoro postati devojka iz svih ljubavnih pesama koje je volela?“- kažem kao starija i iskusnija Nađi. Priča mi o Suzani dok pijemo ispred pošte kafu iz plastičnih čaša.

PRVA ZORA

Suzana I Nađa su volele kada iz klubova posmatraju muškarce koji se usamljeni voze čamcem u tihoj savskoj letnjoj noći.

“Vidi njega! Sam u čamcu u dva posle ponoći!”- rekla je Nađa posle drugog pića.

„Uživa! I ja bih, ali sa nekim frajerom.“- rekla je Suzana u trenutku kada je bend najavio kratku pauzu.

„Ovde je baš neki prosek od frajera. ’Ajmo u neki drugi klub.“- rekla je Nađa.

„Izvini, da li možeš da fotografišeš kolegu i mene?“- čula je kako joj se obraća pevačica, koja je sišla sa bine i stala ispred nje.

-„Naravno.“- odgovorila je i uzela pevačicin mobilni telefon.

Suzana se osmehnula klavijaturisti benda, koji je skočio sa bine, zagrlio pevačicu i zauzeo smešnu pozu za slikanje.

„Borko.“- izgovorio je u trenutku kada je Suzana pevačici vraćala telefon.

„Suzana.“- rekla je, neprimećujući da je ispružio ruku očekujući da se zvanično upoznaju.

„Posmatram te sa bine i vidim da već pola sata tražiš nešto po torbi.“- rekao je Borko položivši joj dlan na golo rame.

„Nagovaram Nađu da idemo na neko drugo mesto i tražim sjaj za usta po torbici.“- rekla je Suzana i ispila poslednji gutljaj koktela.

„Misliš da je na nekom drugom mestu muzika bolja? Da tamo ima i boljih frajera od mene? I da moraš da staviš sjaj jer nisi dovoljno lepa? Slušaj, Borko da ti kaže… Sjaj ti ne treba, bolju muziku od ove naći nećeš, osim ako u nekom klubu ne sviraju Stounsi, a što se tiče frajera… Sama reci.“- izgovorio je i isprsio se očigledno se trudeći da je šarmira.

Bio je srednje visine i svojim nasmejanim očima šepurio se ispred Suzane, karikirajući stav bodibildera na takmičenjima. Imao je na sebi običnu pamučnu, malo preširoku majicu bele boje i delovao je tako bezazleno.

„To ću ti reći kada odem do drugog kluba i vidim da li ima neki lepši od tebe.“- rekla je Suzana i počela da se smeje kada joj je stavio u ruku svoj mobilni telefon.

„Ukucaj mi svoj broj da te, kada završim svirku, pitam da li se tokom ostatka noći pojavio taj lepši.“- rekao je Borko.

Ukucala je svoj broj telefona, jer je posle dva pića bila je dovoljno hrabra da se igra, a uvek je i umela da se igra sa bezazlenim muškarcima u koje nije zaljubljena.
Kada bi osetila leptiriće, ostajala bi i bez smisla za humor i bez šarma .

Suzana i Nađa su u drugom klubu kraj Save ispijale piće i posmatrale svetla s druge strane reke. Zavidele su nekim devojkama čiji je smeh dopirao sa glisera na kojem se veselilo veliko društvo.
Suzana je pričala o nekom budućem letu, kada će imati dovoljno novca da ode na more, a Nađa o frajeru iz susednog separea sa kojim je provela jednu noć, posle koje joj se više nikada nije javio.
Krenule su kući prvim jutarnjim autobusom, već navikle da ih radnici prve smene gledaju sa neodobravanjem. Svesne pogleda mrzovoljnih žena i neispavanih muškaraca po svojim golim nogama, povukle su suknje ka butinama dok su se pridržavale za šipke.

Nađa je odbila Suzanin predlog da kupe po parče pice i sve dok nije sišla na svojoj stanici, nabrajala je kalorijske vrednosti namirnica koje obično svi jedu kada se pijani vraćaju kući.

Suzana je otključavala vrata stana nedovoljno pijana da bi se stropoštala u krevet, i dovoljno pripita da u stanu polako skine šminku, spremi haos koji je napravila u sobi, dok je birala šta da obuče i sebi napravi jak doručak, onakav kakav Nađa nikada ne bi pojela.
Možda i da odgleda početak jutarnjeg programa i javi mami da je dobro i da je ne zove do predveče, jer namerava da prespava kako bi narednu noć provela nad udžbenikom.
Stavila je ključ u bravu kada joj je zazvonio telefon.

„Borko! Evo upravo ulazim u stan.“- rekla je zvonko se smejući.

„Priznaj! Sama stojiš pred vratima jer nisi pronašla u drugom klubu boljeg frajera od mene?“- upitao je.

„Pogodio si! Ali, ja nisam tražila boljeg frajera, već bolju muziku!“- odgovorila je otvarajući vrata stana i skidajući štikle.

„Gde živiš? Da li bi sišla sad ispred zgrade?“- upitao je Borko veselim glasom.

Suzana je bez razmišljanja gotovo uskliknula „da“, opet obula štikle i strčala niz stepenice u svojoj mini letnjoj večernjoj haljini. U haustoru se već osećao miris prženica iz stana komšija sa malom decom i na nekom talasu sreće zamalo im je pokucala i zatražila jednu.

Borko je kroz otvoren prozor kola posmatrao kretnje Suzaninih butina dok je zauzimala mesto na sedištu suvozača. Nije joj bilo neprijatno što u zoru ulazi u kola nepoznatog muškaraca, jer joj je osećaj uz Borka bio nekako prijateljski, bez neizvesnosti koju u nama bude novi ljudi i nove ljubavi.

„Ti si došao kolima?! Znaš šta bih ja volela? Da si došao biciklom.“- rekla je samu sebe iznenadivši ludom izjavom na koju se grohotom nasmejao.

„Biciklom?!“- rekao je i pomilovao je po obrazu.

’’Seljančica sa sela. Umesto da jurim neki džip ja bih biciklo. Šta ću? Takva sam.“- rekla je, a potom pojačala muziku sa radija dok je on palio motor.

„Imam biciklo u stanu!“- rekao je Borko.

Suzana nije prestajala da se smeje, dok je Borko vozio ka svojoj zgradi i posle nekoliko minuta izašao noseći biciklo.
U suknjici i štiklama sela je na šipku od bicikla poput devojčice u nekom ruskom filmu snimljenom po priči Antona Pavloviča Čehova.
Nije primetila vozača iz skupocenog automobila kada je prosuo pogled po Suzaninim nogama dok je sedala na šipku.
Borko je taj pogled primetio i na njegovom licu neka siva senka je zamaglila iskre od viskija i Suzanine lepote u njegovom oku.

„U svetu ovog vozača devojke sa takvim nogama ne voze se zorom na biciklu.“- rekao je Borko.

NASTAVAK OVE PRIČE VESNE DEDIĆ, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU PUTEM OVOG LINKA

Autor: Gloria.rs
Foto: Promo
Podelite sa prijateljima:
Tagovi