Slavka i Mladen Nelević: Trideset tri razloga za sreću

Podgorički glumac i njegova supruga, balerina, ne proslavljaju datum kad su ozvaničili svoju emotivnu vezu pre više od tri decenije uvereni kako je njima svaki dan godišnjica braka

Poznati glumac Mladen Nelević (59), koga publika pamti po brojnim pozorišnim, filmskim ali i ulogama u popularnim televizijskim serijama kao što su “Budva na pjenu od mora” i “Vojna akademija”, i njegova supruga Slavka Nelević (53), balerina koja već godinama radi kao koreograf, obeležavaju 33 godine zajedničkog života. Kažu da slavlja neće biti.

- Nema potrebe za proslavljanjem godišnjice braka. Nama je svaki dan godišnjica - kaže Slavka i sa osmehom gleda u svog supruga dok sedimo na terasi njihove vikendice u selu Ubli, pola sata vožnje udaljenom od Podgorice, i pijemo domaće vino koje Nelevići sami prave i na koje su veoma ponosni.

- U mojoj roditeljskoj kući kad bi nekom bio rođendan, bilo je obavezno da se čestita, ali proslava nije bilo. I kod Mladenovih je bilo isto tako. Zato nas dvoje nemamo potrebu za slavljima. Ako se nešto desi spontano, to je druga priča.

Dobitnik prestižnih glumačkih nagrada i koreografkinja Gradskog pozorišta i baletske grupe “Ballo” sreli su se u Sarajevu 1983.

Ljubav koja je tada buknula između dvadesetsedmogodišnjeg studenta i pet godina mlađe balerine i dalje traje.

- Kad me mladi ljudi pitaju kako smo toliko godina zajedno, kažem im da ako postoji recept za srećan brak, onda je to razumevanje. To je moj i Mladenov recept. Ne postoje dvoje ljudi na svetu koji su potpuno kompatibilni, koji o svemu isto misle. Znači, mora se naći dogovor. Ne radi se o tome da neko popušta. Ne valja ni da jedan uvek ljubi, a drugi pruža obraz. U braku i u svakoj ljubavnoj vezi moraju se praviti kompromisi, mora biti razumevanja i kad je loše i kad je dobro. Ako toga nema, ako samo guraš svoje, onda tu nema sreće - tvrdi Slavka.

SVAĐA ZA BOLJE SUTRA Mladen se u potpunosti slaže sa supruginim stavom.

- Davno je rečeno da nema ljubavi dok se ne zavole nečije mane. To je preduslov za ljubav, ali uz to, igra je izuzetno važna za kvalitetan i sadržajan odnos između dvoje ljudi. Tolstoj je rekao, a ja volim to da istaknem: “Dok traje igra traje i ljubav. Kad prestane igra, prestane i ljubav” - kaže glumac i dodaje da se i njih dvoje svađaju, ali jedino zato da bi sutra bili bolji.

Nelević, koji je još kao student sarajevske Akademije scenskih umetnosti dobio glavnu ulogu u filmu “Pismo glava” u režiji čuvenog Bate Čengića i njome na velika vrata ušao u svet filma, kod svoje supruge najviše voli drugarstvo i njen smisao za realnost.

- Da mi nije žena, verovatno bi mi bila dobar drug. Uz to je realna i iskrena i pravi je “igrač”, pa slobodno mogu da kažem da sam imao sreću da je nađem.

Tokom 33 godine zajedničkog života bilo je teških dana, onih kad se ne vidi jasno sutra.

- Mladen i ja smo prošli mnogo toga zajedno - priča Slavka.

- U Sarajevu smo imali prijatelje, karijere, hobije. Kada smo se odatle 1992. preselili u Podgoricu, Crna Gora mi je izgledala kao crna rupa. Imala sam tridesetak godina i silnu želju da igram jer je balet do tada bio moj život, a nisam imala gde pošto u Podgorici ni tada, kao ni sada, nije postojao baletski ansambl. Bilo mi je veoma teško. Ovde smo došli jer je tu Mladenova dedovina i osećala sam se zaštićeno. Već druge godine sve je nekako krenulo. Mima Karadžić je snimao nešto u Crnoj Gori i angažovao me za ulogu princeze. Kasnije sam počela da radim kao koreograf u Gradskom pozorištu, potom smo formirali baletsku trupu “Ballo”. To mi je donelo olakšanje, ali i sad ima trenutaka kad pomislim šta bi bilo da sam nastavila aktivno da igram. Mladen nije mogao da mi pruži to što mi je profesionalno nedostajalo, ali u emotivnom smislu u svakom trenutku je bio uz mene. Mislim da je to što smo i prijatelji umnogome doprinelo da trajemo.

VEŽBANJE VOLJE Nesuđeni sportista koji je na Akademiji scenskih umetnosti završio glumu u klasi profesora Bore Stjepanovića do sedamnaeste godine se aktivno bavio atletikom i odbojkom i uveren je da mu je baš to bavljenje sportom pomoglo u karijeri.

- Nisam zahtevan glumac i nikada nisam odbijao uloge. Posebno ne male. One su mi najslađe. Ponekad prihvatim i neku koja mi se ne dopada pa od nje pokušavam da napravim nešto. Ta stalna vežba i treninzi učinili su da budem uporan i ne odustajem lako. Mislim da mi je sport pomogao da izgradim snažnu volju. Čovek mora da prospe dobru količinu znoja da bi postigao ono što želi.

Mladen je rođen u Zenici. U Podgoricu je došao kada mu je bilo 17. Uprkos tome što je Akademiju scenskih umetnosti upisao sa 24 godine, mnogo ranije je zavoleo glumu.

- To je krenulo kroz dramske sekcije u školi. Znate ono kad vam kažu lep si glumac, pa uslede aplauzi, čestitanja posle predstava. Kad sam došao u Podgoricu, još nije bio oformljen DODEST, ali je postojala grupa talentovanih ljudi koja je nešto pokušavala. U njoj su, pored ostalih, bili Stela Ćetković, Slobodan Milatović, Žarko Laušević i Jovanka Kovačević. Nismo imali svest šta je gluma ali smo igrali, i to što smo radili bila je velika atrakcija u tadašnjoj Podgorici. A kako u Crnoj Gori nije bilo fakulteta za glumu, kad je došlo vreme za studije, neki su otišli za Beograd, neki za Zagreb, dok sam ja izabrao Sarajevo. Iako sam bio nešto stariji, primili su me na Akademiju. Onda je došla ta glavna uloga u Batinom filmu koja me kao glumca uvela u jugoslovensku kinematografiju. Tada je takva uloga značila. I danas koristim benefite koje sam tada stekao - priznaje Mladen Nelević.