Boraveći na najlepšem delu turske rivijere glumac Momčilo Otašević se rashlađivao na skoro dva i po kilometra visokom vrhu Taurusa i skupljao hrabrost da zakorači na stakleni pod na vrhu tornja visokog sto metara, a nije propustio ni da proba čuvene orijentalne poslastice
Ako želite baš da se odmorite, da “iskulirate” i ne radite ništa, Turska je odlično mesto za to. Drugi put sam boravio tamo, sada u Antalijskoj regiji, i obišao letovališta Belek, Kemer i Beldibi.
Belek je svetski poznat golf centar u kome su fantastični tereni. Mestašce na pedesetak kilometara od Antalije, u kome su sve sami luksuzni hoteli sa četiri i pet zvezdica, omiljeno je među sportistima. Skoro je završen i velelepni kompleks “Gloria Arena”, nacionalni centar građen bezmalo četvrt veka, koji ima uslove za sve moguće sportove, pa sportisti i tokom zimske sezone, ne samo fudbaleri nego i drugi, tu dolaze na pripreme.
Sulejmanov vrt
Za potrebe prošlogodišnje izložbe “Expo” izgrađen je ogroman kompleks na putu između Antalije i Beleka, a napravljen je, između ostalog, i toranj visok sto metara sa koga puca pogled na okolinu. Deo terase na vidikovcu je od debelog stakla, pa ko je hrabar može tu da stane ili sedne i iz ptičje perspektive gleda na sjajno uređen kompleks s veštačkim jezerima, etno-kućama raznih zemalja učesnica, fontanama koje sviraju, vrtovima, od kojih je posebno impresivan Sulejmanov, s raskošnim biljkama koje su se gajile za vreme Otomanskog carstva. Jedan dan nije dovoljan da obiđete sve sadržaje koji se nude na nekoliko hektara odlično uređenog i osmišljenog prostora.
Sama Antalija, grad od skoro dva miliona stanovnika, veliki je turistički ali i industrijski centar, s fabrikama crne metalurgije kao i neizbežnog i čuvenog tekstila. Dok smo sletali na aerodrom, mogao sam da vidim nepregledne plastenike koji su postavljeni na skoro svakoj slobodnoj zelenoj površini. Vredni domaćini tu gaje sve povrće i voće koje vam može pasti na pamet, a zanimljivo je da Turska, zemlja koja sada broji više od 80 miliona ljudi, ništa ne uvozi. Sve što im je potrebno proizvode sami, od prehrambenih proizvoda do automobila.
Unutrašnji lavirint
Nismo imali baš mnogo vremena za obilazak grada, ali uspeo sam da vidim sam centar, staro jezgro oko tvrđave Kaleiči, smeštene iznad drevne luke. Na jednom od ulaza u taj deo grada nalaze se ostaci velelepne Hadrijanove kapije, a kad zakoračite u taj svet, deluje vam veoma neobično i čudno što se tik iza kapije, koja je sačinjena od tri luka i potiče iz drugog veka pre nove ere, odvija svakodnevni život: bulevar je veoma prometan, s gustim saobraćajem, tramvajima i brojnim pešacima. Tvrđava, čije ime na turskom znači “unutrašnji lavirint”, spoj je prastarih kuća i novijih građevina u kojima su kafići, čajdžinice, umetničke galerije. Među turistima je popularna i Sahat kula, koja takođe potiče iz antičkog doba. Predahnuo sam uz piće na predivnim mestima odakle puca pogled na čitavu Antaliju, koja u sumrak zaista izgleda veličanstveno. Dopala mi se i luka, gde su ukotvljene ne samo brodice nego i moderne jahte onih čiji je džep dovoljno dubok da sebi mogu da priušte krstarenje Mediteranom.
Sredozemno more ovde nazivaju Ak Deniz, odnosno Belo more, jer je često u beloj izmaglici koja potiče od isparavanja kad su temperature i vlaga visoki. More ima divnu tirkiznu boju i veoma je čisto, a plaže u golferskom raju Beleku su duge i peščane i podsećaju me na onu na Adi Bojani. Pošto su obronci planinskog venca Taurus dosta udaljeni od obale, tu stalno pirka vetrić i rashlađuje vas, pa je veoma prijatno iako su temperature već početkom juna iznad 30 stepeni.
Meni se ipak više svideo Kemer, udaljen od Antalije pedesetak kilometara. Kemerska rivijera dugačka je više od 60 kilometara i obuhvata nekoliko letovališta, prepoznatljiva je po šljunkovitim plažama i skrivenim uvalama, a gotovo sve imaju plave zastavice. Guste i bogate šume četinara, mahom borova, spuštaju se sve do same obale i u vrelim danima, kad u jeku sezone temperatura dostigne 40° Celzijusa, pružaju ugodnu hladovinu. Kažu da je i slavni vojskovođa Aleksandar Makedonski voleo tu da se odmara. Možda mi se ovaj deo Turske sviđa i zbog toga što me podseća na Crnu Goru, jer su svuda brda, visoka po nekoliko stotina metara.
Jedna od atrakcija je i žičara kojom se možete popeti na najviši vrh Taurusa, Tahtali, na 2.365 metara nadmorske visine, odakle, ako je vedro i nema oblaka, pogled puca na čitav Antalijski zaliv, širok 130 kilometara, od Alanje na istoku do Finike na zapadu. Predeo oko vidikovca, gde su smeštene suvenirnice i kafeterija s velikom terasom u kojoj se možete osvežiti, umnogome podseća na saharski, sa peskom, stenama i kamenjem mestimično prekrivenim snegom, koji ostaje preko cele godine. Temperatura je uvek mnogo niža nego na obali, jedva dostiže dvadeset stepeni, pa ćete se tu prijatno rashladiti.
Original baklave
Turci su izmislili koncept “all inclusive” usluge i moram priznati da mi se to veoma dopada, jer ne moraš da brineš ni o čemu i sve ti je nadohvat ruke. Hotelski kompleksi zaista su impresivni, gotovo svaki ima akva-park i velike bazene, pa svako može da pronađe zabavu koja mu u tom trenutku najviše prija.
Izbor hrane je neverovatan, i sve je vrhunskog ukusa. Od sušija, ribe, morskih plodova, do raznih vrsta pečenja i roštilja, koji spremaju sa posebnim začinima. Slatkiši su bili neizostavni, i mada su mi svi već bili poznati, želeo sam da probam “originale”. Baklave, urmašice, kadaif i druge poslastice zavoleo sam još više.
Turci su se i ovaj put pokazali kao sjajni, srdačni i predusretljivi domaćini, a mi sa Balkana smo im posebno dragi pa su se potrudili da nam udovolje na svaki način, da nam baš ništa ne manjka.
Zvezde.
Komentari. (0)