Glumica koju smo nedavno gledali u popularnoj seriji ‘Ubice mog oca’ nedavno je posetila ‘istočnu prestonicu’, gde joj se posebno dopala Harajuku četvrt sa neverovatnim umetničkim instalacijama, u najstarijem budističkom hramu Sensođi potražila je sreću, a posle sušija koji je u ovom gradu jela više joj ništa neće biti isto
Celog života velika želja mi je bila da posetim Tokio. On mi je predstavljao najizazovniju destinaciju. Volim da putujem i bukvalno svaki dinar koji zaradim stavljam sa strane kako bih imala za avionske karte i džeparac na putovanju. To su mi najslađe potrošene pare.
IZNENADNI PUT U BUDUĆNOST
Kad su me iz turističke agencije sa kojom sam prvi put kao srednjoškolka sa drugaricama išla u inostranstvo pozvali na šestodnevno putovanje u Tokio, bez razmišljanja sam prihvatila. Volim kulturu Japana, njegovo pismo, hranu, ali pre svega apsolutnu uređenost i savršen red. On je stvarno druga planeta, u mnogo čemu ispred svih ostalih.
MEGAPOLIS NA DLANU
Krenuli smo avionom iz Beograda i u Dohu stigli za pet i po sati, a odatle do Tokija nam je trebalo još sedam i po. J se uvek dobro informišem o gradu u koji idem, a sada sve dodatno olakšavaju aplikacije za pametne telefone, ne mislim samo na mape ulica već i na spisak najboljih restorana, znamenitosti koje bi obavezno trebalo videti. U Tokiju već duže postoji i udruženje čiji članovi besplatno vode turiste koji imaju samo jedan dan za obilazak grada i pokazuju im mesta koja sami verovatno ne bi pronašli. Jer, treba se snaći u tom megapolisu koji se po nekim merilima smatra najvećim na svetu, i koji ima toliko neodoljivih kvartova.
NAJSJAJNIJA TAČKA PLANETE
Jedan od najpozantijih koji smo uspeli da obiđemo je Ropongi, sinonim dobre zabave, danju, noću - svejedno. U njemu ima na stotine karaoka barova i uvek je veoma živo. Vrlo popularno odredište za turiste je i Akihabara, takozvani elektronski grad, gde su ulice pune prodavnica sa najnovijom tehnologijom.
Samo u Tokiju možete da vidite potpuno futurističke građevine kakva je železnička stanica izgrađena na visini od 20 metara, ili Tokio kula, jedna od najviših zgrada na svetu. Visoka je 332,5 metra, a u njoj, na visini od 150 i 250 metara, smešteno je na desetine restorana.
Kvart Šibuja u potpunosti šljašti od neonskih reklama na vrhovima nebodera. U stvari, sve moderne građevine su osvetljene narandžastom, ljubičastom, plavom i belom svetlošću, tako da ne čudi što je japanska prestonica najsjajnija tačka na satelitskoj slici Zemlje noću. Tu je i najprometnija železnička stanica na svetu, na čijem ulazu se nalazi i čuveni spomenik psu Hačiku. On je divan primer koliko su nam te životinje verne, jer je devet godina stajao na istom mestu i čekao vlasnika koji je preminuo. Šibuja je poznata i po jednoj od najslikanijih raskrsnica na svetu, koja se pojavljuje i u filmu “Izgubljeni u prevodu”.
NEVEROVATAN SPOJ
Tokio ima mnogo hotel-kapsula sa sobama malo većim od prosečnog frižidera. Ali, svaka je opremljena televizorom, internetom i konzolom za igranje video-igara. S druge strane, koliko god izgledao kao da je “preslikan iz naučnofantanstičnih filmova”, ovaj monumentalni grad još čuva i tradicionalni način života kakav je bio krajem XII veka u malom ribarskom selu Edo, iz kog je nastao, i koji je već početkom XVIII veka imao milion stanovnika. Sve do 1868. Tokio se i zvao Edo, što znači “kapija reke”, jer se nalazi na ušću Sumide u Tokijski zaliv. Danas je to jedan od vodećih svetskih ekonomskih centara, u koji može da se “smesti” cela naša Srbija, a u njegovom širem području živi oko 37 miliona stanovnika, koji i dalje brižljivo čuvaju istorijsko nasleđe. Najbolji primer za to je bajkoviti Imperijalni park, gde se nekada nalazio zamak iz Edo perioda. “Prošaran” je jezerima, alejama drveća trešnje i šetalištima koja su tako uređena da zaista ostavljaju bez daha. U njemu je i Carska palata, izgrađena na mestu nekadašnje rezidencije Tokugava šoguna.
SVE PO BONTONU
U japanskoj prestonici sve je savršeno organizovano, vozovi i metroi stižu u sekund. Ulice su najčistije na svetu, ceo grad je kao apoteka, a nigde nismo videli kante za smeće. Tako smo i mi sve vreme đubre stavljali u džepove. Japanci se pridržavaju određenih pravila ponašanja: na pokretnim stepenicama svi stoje s leve strane kako bi desna bila slobodna za one koji žure. Nema pištanja sirena, ni nervoznih vozača, jer svi voze gotovo istom brzinom. U tržnim centrima se ne čuje buka, kao ni zvonjava mobilnih telefona, pošto bonton nalaže da se telefon isključi prilikom ulaska u bilo koju zgradu.
KOVNICA SREBRNJAKA
Posetili smo, naravno, i Ginzu, deo Tokija koji je ime dobio po nekadašnjoj kovnici srebrnjaka. Nakon velikog zemljotresa 1923. oblast je pretvorena u trgovački centar, a tokom ekonomskog procvata osamdesetih godina prošlog veka to je bila najskuplja četvrt za život na svetu. Široke avenije i danas su prepune radnji i luksuznih šoping-centara u kojima mogu da se kupe svi najpoznatiji modni brendovi. Tu je i čuvena riblja pijaca, mesto gde se obično završava noćni provod. Ogromne tune, sve vrste riba i plodovi mora, sveži i tek ulovljeni, interesantan su prizor. Ali ono zbog čega lokalci dolaze ovde, kako kažu, jeste najbolji suši na svetu, i to po pristojnim cenama. Otkrili su nam da to ipak više nije onaj pravi fišmarket, jer su se prodavci bunili zato što mnogo turista prođe, fotografiše se, ali niko ništa ne kupuje. Tako da je ovo što smo mi videli samo deo za turiste, dok pravu riblju pijacu ljubomorno čuvaju za sebe.
HARAJUKU ZA UMETNIKE
Najlepši deo grada mi je bio Harajuku. U njemu je srce tokijske “street-fashion” mašine. Tu sam videla razne instalacije, u izlozima i na ulicama, od sijalica, gvožđa, ukratko, neverovatne ekspresije umetnika. Pažnju mi je privukao i predivan vrt, prepun malih svetljiki. Iznad Harajukua nalazi se veliki Jojogi park, poznat kao mesto gde se nedeljom okupljaju bendovi i jedan do drugog sviraju, stvarajući tako “špalir” na ulazu. Izvode muziku bukvalno na svemu, od pravih instrumenata do bambusovih štapova. A u parku se i vežba kendo, pleše, recituje poezija, pravi origami.
ZAMISLI ŽELJU U SENSOĐIJU
Asakusa je deo koji je potpuno sačuvao autentični izgled tradicionalnog Japana. Tu se nalazi Sensođi, najstariji budistički hram u Tokiju. Legenda kaže da su 628. godine dva brata upecala statuu boginje milosti Kanon iz reke Sumide. Odmah su je porinuli nazad, ali ona im se uvek vraćala. Ovaj hram je sagrađen u njenu čast. Veruje se da je statua Kanon smeštena na tajnom mestu u velikoj glavnoj dvorani, ali javnosti nikada nije bilo dozvoljeno da je vidi. Ovde većina dolazi da bi zamislila želju. Imate pravo na dve. Prvo promrdate štapićima i oni vam “pokažu” koju kutijicu da otvorite. U njoj je ceduljica sa odgovorom da li vam je to dobra ili loša fortuna. Ako je dobra, ubacite novčić i zakačite taj papirić na neke konopčiće. Ukoliko je loša, zapalite ga. Zamislila sam dve želje, za jednu sam dobila odgovor da će mi doneti sreću. Inače, ulice koje vode prema hramu načičkane su štandovima sa tradicionalnom japanskom odećom, suvenirima i ukusnim delikatesima.
SUŠI ZAUVEK
Kao neko ko uživa u hrani i voli sve da proba iskoristila sam priliku da istražim japansku kuhinju. Sve je ukusno, i nudle, i miso supe, a pirinač je najbolji koji sam ikad jela. Imaju na desetine vrsta bezalkoholnih pića koja se u sličnoj formi ne mogu naći nigde drugde, čajeve od žitarica, najluđe voćne gazirane sokove, energetske napitke od najčudnijih sastojaka. A kako mi je suši i inače često na meniju, kad sam probala njihov, shvatila sam koliko se razlikuje od onih na drugim mestima.
Najnovije.
Komentari. (0)