Na godišnjicu smrti velike dive Jelene Žigon njena kćerka Ivana Žigon otkriva kakvo je emotivno iskustvo gledati majčin lik i slušati glas na sceni u poemi ‘Desanki za večnost’ 12 meseci pošto nas je zauvek napustila
Naučena od detinjstva da je u pozorištu sve moguće i da umetnost pobeđuje smrt i besmisao, glumica i rediteljka Ivana Žigon (51) kroz poeziju se i dalje “druži” sa svojom majkom, jednom od poslednjih istinskih diva jugoslovenske kinematografije Jelenom Jovanović Žigon, koja nas je napustila 10. aprila prošle godine. Već u maju Ivana ju je, zahvaljujući muzičko-scenskoj poemi “Desanki za večnost”, vratila u teatar. Dramatizaciju stihova velike pesnikinje Desanke Maksimović uradila je Jelena i tako još jednom pomogla kćerki da krene dalje.
Kad ostanemo bez majke, kao da nam se sruši ceo univerzum. Kako se vi nosite sa tim bolom?
- Ispričaću vam simboličan događaj koji će možda najbolje odraziti ono što osećam. Kad sam se rodila, tata je u dvorištu posadio dve jelke, i bez obzira na to što su posađene za moj rođendan, one su bile jele, dve raskošne “jelene”. Zimus, kad je popadalo drveće po čitavom gradu od onog velikog snega, morali smo da posečemo jednu jer je od njene ogromne visine i snage pretila opasnost ljudima i kući. Mnogo sam plakala tog dana, a onda sam pogledala sa terase i shvatila da sam pola veka imala svoju jelku, svoju Jelenu, a sad umesto nje vidim čitavo nebo. Ja osećam da je moja majka sa mnom - u ljubavi, u svakom sećanju, nauku, ali i darovima koje je ostavila svima nama. Eto, sada i u tom pogledu na nebo. To je nešto što se ne može objasniti, kamoli prepričati u jednom intervjuu.
Ostatak intervjua pročitajte u prazničnom broju magazina “Gloria” koji je u prodaji od 22. aprila!
