Slomljen bolom zbog preranog odlaska Nebojše Glogovca, istaknuti dramski umetnik vraća se na trenutke koje je delio s velikim prijateljem i kolegom više od tri decenije i otkriva da kad uđe u Jugoslovensko dramsko pozorište pomisli kako će se Glogi odnekud pojaviti
Postoje teme koje će za glumca Dragana Mićanovića (47) uvek biti bolne. Jedna od njih je prerani odlazak Nebojše Glogovca. O tome koliko mu svakog dana nedostaje prijatelj i kolega s kojim je pre gotovo tri decenije krenuo na zajedničko neizvesno putešestvije kroz glumu kaže:
- Glogi će uvek biti tu negde.
S Nebojšom ste delili kadar u seriji “Nemanjići - rađanje kraljevine”, u kojoj je on odigrao jednu od svojih poslednjih velikih uloga. Jeste li znali da se opraštate od njega?
- Ta tema je još bolna, nisam u stanju da o tome pričam. Teško je tu činjenicu prihvatiti.
Vaše prijateljstvo je datiralo od fakultetskih dana, bili ste u istoj klasi?
- Sa njim sam počeo, mnogo smo zajedno radili i često putovali. Glogi je bio jedinstven, ne samo glumac, to je jasno, već i čovek. Bio je najveći od svih nas. Nema dana da ne pomislim na njega.
Po čemu ćete pamtiti snimanje “Nemanjića”?
- Uživao sam u divnim kostimima, atrakcijama koje su nam podarene samom mogućnošću da pokušamo da oživimo srednji vek. Išli smo na časove jahanja, neki su imali i obuku za scene borbe, mada sam ja bio pošteđen toga. Pamtiću i lepa putovanja, snimali smo u Trebinju, manastiru Studenici, Smederevu.
Pripremajući se za lik Svetog Save, jeste li saznali nešto zbog čega ste promenili mišljenje o njemu, religiji, našoj istoriji generalno?
- Izmešalo mi se ono što sam znao pre i ovo što sam naučio čitajući ogromnu literaturu o Svetom Savi i tom periodu naše istorije. Jer, kad sam ja bio đak, nisu postojali časovi veronauke, Sveti Sava se nije slavio kao đačka slava, manje se govorilo o Nemanjićima, tako da sam poprilično toga saznao i o toj porodici ali i o našem narodu u srednjem veku. Nisam ni pretpostavljao da je Srbija bila konstituisana kao stabilna država.
Da li je bilo nekih anegdota na setu?
- Imali smo nekoliko paklenih dana na snimanju. Scenu krunisanja Stefana Prvovenčanog pamtiću po tome što sam nosio nekoliko odora i kuvao se. A za noćno kupanje u jezeru na Fruškoj gori, u ledenoj vodi, oblačili smo ronilačka odela ispod mantija.
Deo gledalaca je prilično oštro reagovao na “Nemanjiće”. Smetaju li vam kritike i pogađaju li vas lično?
- Iznenadila me je žustrina, ali znao sam da će biti reagovanja jer se bavimo temom koja je interesantna i pobuđuje pažnju. Svejedno, nisam očekivao baš ovako žestoke reakcije. Mi glumci se bavimo javnim poslom i svako ima pravo da iskaže kritike, a na nama je hoćemo li ih prihvatiti ili odbaciti. Ne bih da se ponavljam, ali to je nekad neminovno, pa podsećam na nešto što se desilo dok sam kao mlad glumac baš ovde, u Jugoslovenskom dramskom radio jednu predstavu. Eminentni pozorišni kritičar tog doba napisao je za nju umrlicu umesto kritike, naveo je kako je na Cvetnom trgu tog i tog datuma umro glavni lik komada po kome se komad i zvao. Dodao je i da su sahrani prisustvovali svi glumci koji su učestvovali u predstavi. Već tada sam shvatio da kritika može biti baš žestoka, a sa Nemanjićima se to samo potvrdilo.
Zvezde.
