Darko Tanasković: Život je najveće čudo

Ambasador Srbije pri Unesku, orijentalista i profesor u intimnoj abecedi otkriva zašto mu reči Matije Bećkovića sve češće padaju na pamet, kako tokom dugih sednica zamišlja zelene proplanke Maljena i zbog čega rečima ne može iskazati naklonost prema rakiji

a Aleksandrija, ona Kavafijeva i Darelova, nepostojeća, ali najstvarnija.

b Boza, moj omiljeni napitak, više od osvežavajućeg pića, najplemenitiji materijalni izraz orijentalnog nasleđa naše kulture. Uz bozu ide i Balkan, takođe na “b”.

c Cinizam, uz dvostruke standarde i licemerje, jedan od triju najdelotvornijih mehanizama svetske politike, prevashodno zasnovane na (sebičnim) interesima.

č Čomski, veliki lingvista, tvorac generativne gramatike. Prepoznao je dubinsku strukturu jezika, što ga je povelo ka dubinskoj, sistemskoj kritici strukture američke moći i na njoj zasnovanog perverznog “novog svetskog poretka” u pokušaju.

ć “Ćeraćemo se još”. Što sam stariji i što sam duže u diplomatiji, ove reči Matije Bećkovića sve češće mi padaju na pamet.

d Divčibare. Kad za dugih, dosadnih i zamornih sednica u Unesku na trenutak zaklopim kapke, pred očima mi izranjaju blago zatalasani zeleni proplanci i padine Maljena.

dž Džamija. One se po svetu arhitektonski razlikuju, ali su uvek džamija; da bi se razumeli islam i muslimanski svet, neophodno je shvatiti duhovni i društveni smisao, mesto i ulogu džamije.

đ Sveti Đorđe. Zato što mi je to porodična slava, ali i zato što je ubio aždaju.

e Evropa. Prema antičkoj legendi, feničansku princezu Evropu oteo je zaljubljeni Zevs. Ko (nam) danas otima Evropu i da li to čini iz ljubavi?

f Fehim Bajraktarević, moj prvi i nezaboravni učitelj orijentalistike, interdisciplinarne nauke o Istoku, za koju samo oni koji u pravo vreme nisu imali prave učitelje mogu da tvrde da je (više) nema.

g Gomila. Zazirem od (razuzdane) gomile. Čitajte Elijasa Kanetija, biće vam jasno zašto.

h Horacije, rimski pesnik čijim sam “Satirama” posvetio svoj maturski rad u odavno, nažalost, nepostojećoj klasičnoj gimnaziji. Ne znam da je iko bolje od njega izrazio nužnost poštovanja i pridržavanja mere u svim ljudskim stvarima - est modus in rebus.

i Italija. Blagoslovena zemlja neverovatnog civilizacijskog bogatstva i tihe sete evropskog samozaborava, neiscrpna riznica prirodnih i umetničkih lepota, s anđeoskim jezikom, stvorenim za poeziju i za pesmu.

j Jelena, moja kćerka koja govori pet jezika, a u inostranstvu nije volela da je zovu Elen, Elena ili Helen.

k Kosovo (i Metohija) možda i nije “najskuplja srpska reč”, ali zasigurno jeste najmoćnija metafora naše istorijske sudbine, sazdane od istine, mita, vere i zablude. I mnogo, mnogo ljubavi i bola. Krst. Idu jedno s drugim.

l Lopta. Kao savršena forma, oblik naše planete i sredstvo sportskih igara kojima sam oduvek bio aktivno i pasivno privržen.

lj Ljubav. Zar je obrazloženje uopšte potrebno? I kao agape i kao eros, ljubav drži čoveka i svet. “Ne da mrzim, već da volim ja sam rođena”, besmrtne su reči Sofoklove Antigone.

m Marko i Marija, sin i kćerka. Ponosan sam na to što, kao i Jelena, nikada nisu poželeli da budu Mark, Mari ili Meri, a postali su istinski svetski ljudi.

n Nezahvalnost, jedna od najpokudnijih, ali i najrasprostranjenijih ljudskih mana. U drugom razredu osnovne škole učiteljica je tražila da navedemo osobinu koju najviše cenimo i onu koju naročito osuđujemo. Ne sećam se prve, ali kao drugu sam već tada naveo nezahvalnost.

nj Njegoš. Sve je napisao, samo treba umeti (i smeti) pročitati.

o Orijent, nije isto što i Istok, a pogotovo nije (samo) istočno od nas, već i duboko u nama, dok mu neki opterećeni “istočnjaci” sa Zapada osporavaju postojanje i pravo zapadnjaka da mu se saznajno iskreno posvećuju.

p “Pijeta”, Mikelanđelova skulptura u Crkvi Svetog Petra u Rimu. Nekoliko godina sam joj redovno, smerno hodočastio, diveći se geniju koji je učinio da mermer potresno i toplo oživi.

r Rakija. Bez objašnjenja, jer se najčistija naklonost prema nečemu tako savršeno izvornom ne može rečima iskazati. Živeli!

s Stanka, moja sestra, odavno Tršćanka koja nikada nije napustila Čuburu.

š Šantić. Samo je čovek i pesnik tako tanane i široke duše mogao ispevati i “Pred Bitoljem”, i “Ostajte ovdje”, i “Eminu”.

t Turska, s kojom sam, na ovaj ili onaj način, uzbudljivo proživeo decenije. Nisam siguran da sam je do kraja razumeo, ali mi je ona nemerljivo pomogla da razumem sebe.

u Usama ibn Munkiz, sirijski vitez iz vremena prvog krstaškog rata, pisac “Knjige pouke”, nesvakidašnjih memoara koje bi danas trebalo i vredelo ponovo čitati.

v Vesna, ime moje voljene supruge sa slovenskim prizvukom proleća koje se posle svake zime ozareno, neodoljivo obnavlja.

z Zdravlje. Ranije nisam obraćao baš naročitu pažnju na refren kod starijih “samo nek je zdravlja”. Od pre izvesnog vremena i sâm ga ponavljam.

ž Život. To najveće čudo!