Bojan Popov i Dijana Topolac: Poslednji dani Raše Popova

Autor:

06.05.2017 19:00

Foto:

Foto:



Kćerka i sin Raše Popova, pisca za najmlađe i omiljenog TV lica, koji je nedavno preminuo u 84. godini, ističu da njihov otac ni u bolničkoj postelji nije mirovao, već je pun ideja i entuzijazma spremao građu za nove knjige

Radivoj-Raša Popov, koji je preminuo 29. aprila u Beogradu u 84. godini, ni u bolesničkoj postelji, u kojoj je proveo poslednjih nekoliko meseci, nije mirovao. Iako ga je vid izdavao, zbog šećerne bolesti koju više od tri decenije nije adekvatno lečio, duh mu je i dalje bio snažan, pa je uz pomoć ogromne lupe pripremao građu za roman o dva srpska despota, Stefanu Lazareviću i Đurađu Brankoviću, i učio jezike, turski, mađarski, španski, novogrčki. O poslednjim danima omiljenog TV lica i dečjeg pisca svedoče njegovi najbliži, kćerka Dijana (53) i sin Bojan (58).

- Šećer mu je potpuno pomutio vid, i to ga je najviše tištalo, a um mu je do poslednjeg daha radio besprekorno - kaže Rašina kćerka Dijana Topolac. - Počeo je da piše tri romana, ali nijedan nije uspeo da privede kraju. Pričao mi je šta je sve smislio, štampala sam mu hrpe papira i istorijskih činjenica o despotima Stefanu i Đurađu, njihovoj međusobnoj vezi i odnosima, zgodama i nezgodama iz tog doba naše istorije, koja nije poznata većini ljudi. Želeo je da im je približi. Entuzijazam i radoznali duh nisu ga napuštali, ali je bio potpuno operisan za praktične stvari, sve one svakodnevne životne sitnice, a posebno za zdravlje, o kome nije vodio mnogo računa. Za sve mentalno bio je živa enciklopedija, nenadmašan. Ali nikad se nije oporavio od mamine smrti, to ga je veoma pogodilo.

Dijana je bila uz njega od decembra, otkako se razboleo, a sin Bojan, koji je paroh crkve u centru Moskve, u ulici Sretenka, uspeo je da stigne na vreme da se oprosti od oca. Oboje pamte da je Raša s njima odmalena komunicirao na ravnoj nozi, tretirao ih je kao sebi ravne i smatrao da se deca ne smeju vaspitavati, nego da će sami izrasti u čestite ljude.

- Tata je bio zagovornik vaspitanja po principima doktora Bendžamina Spoka. Znali smo da ne smemo da lomimo prozore, da pravimo razne nestašluke, ali nikad nismo imali problema zbog nečega što smo uradili. Podrazumevalo se da ćemo se starijima obraćati sa vi, da ćemo im ukazivati poštovanje. Odgajao nas je ličnim primerom, ugledali smo se na njega i mamu Radojku - otkriva Bojan Popov, kome je otac kao detetu često pričao bajke: - Prvu knjigu napisao je tek kad je dobio unuku, dok je seriju “Fazoni i fore”, u kojoj je bio ludi pronalazač, snimio nekoliko godina ranije, polovinom osamdesetih. Pre toga radio je u Naučnom programu Radio-televizije Srbije i malo ko je za njega i znao. Raša je zaista umeo božanstveno da priča.


POLIGLOTA IZ NAMERE

Bojan napominje da je najzanimljivije letovanje doživeo kad su njih dvojica jedne godine proveli zajedno na Hvaru mesec dana.

- Sakrivao je predmete i pravio karte koje sam morao da dešifrujem kako bih pronašao stvari. Uživali smo, a druga deca to sa svojim očevima nisu imala.

Dijana je s tatom letovala čak punih dvanaest godina, po čitavo leto, i taj period smatra najlepšim delom svog detinjstva. I ona i brat se slažu da je Raša imao neverovatan literarni žar.

- Do pre neku godinu sakupljao je knjige iz predratne edicije “Zlatno dete” Gece Kona i iznova ih čitao. Nisam baš sigurna da li je uspeo sve da ih prikupi jer nije bio previše sistematičan, ali znam da bi se svakoj veoma obradovao. I do kraja života najviše je uživao da čita dečju književnost, jer je zapravo i sam bio veliko dete. Poput Ajnštajna, kako je voleo da kaže, pošto je shvatio da su obojica bili oženjeni Srpkinjama iz Novog Sada, imali duge kose i brkove, a bili su izvori i generatori novih ideja - ističe Bojan, koji i danas pamti jedan divan izlet na Zlatiboru kad je s ocem otišao s Kraljevih voda u selo Ribnicu, udaljeno dva sata hoda. - Usput mi je pričao mnoge zanimljive stvari, videli smo zaista prelepe pejzaže i prezalogajili u seoskoj krčmi.

Dok je bolovao, Raša je gotovo svakodnevno pominjao svoje rodno mesto, banatsko selo Mokrin, u kojem je, između ostalih, rođen još jedan slavni pesnik, Mihajlo-Mika Antić.

- Nije bilo dana da ne govori o Mokrinu, a radnje svih knjiga koje je napisao poslednjih godina smeštene su tamo. Svakom je mesto gde je proveo najranije detinjstvo posebno, a ta neobična varošica deluje mi kao leglo gde se gnezde neki geniji i čudaci, veliki individualci. Tata je u Mokrinu proveo samo prvih osam godina života, ali kao da mu je to vreme dalo dovoljno raketnog goriva da ga vine u svemir. I kao da nikad nije prevalio tu osmu godinu po radoznalosti duha i originalnosti poimanja svega oko sebe. Sa starijom braćom Duškom i Lazom otkrivao je svet. Duško je bio enciklopedista, kasnije je napisao “Enciklopediju Novog Sada” i snabdevao ih raznim informacijama, dok je Laza secirao žabe i rastavljao satove i dobijao za to batine. Tata je od obojice upijao najbolje i uspevao da iskrivljeno vidi stvarnost, ali je uvek govorio iz srca. Savladao je i desetak jezika, i interesantno je da bi želju da nauči neki nov jezik dobio kao mlad student, uoči nekog teškog ispita. Onda bi se, recimo, posvetio kineskom. Mislim da je to bio njegov način da pobegne od tegoba i odgovornosti u životu - smatra Bojan.

Maja Gašić

Autor

Komentari. (0)

Loading