Bernardo Bertoluči: Poslednji kadar savršene biografije

Autor:

18.12.2018 21:20

Foto:

Foto:



Veliki italijanski reditelj, autor nekih od najznačajnijih kinematografskih dela XX veka i pouzdani prijatelj Srbije, preminuo je u svom domu u Rimu u 77. godini života ostavivši iza sebe umetnički testament u kome nije bilo mesta za slab film i političke kompromise

- Ne mogu da gledam svoje stare filmove, osećam se osramoćeno. To je istina. Video bih šta danas mislim da nije u redu, greške, patetične momente. Možda to niko drugi ne bi primetio, ali ja bih. I to je bitno - rekao je Bernardo Bertoluči novinaru The Guardiana Stjuartu Džefrizu tokom razgovora 2008. I takav je bio slavni italijanski režiser - nepretenciozan i direktan, uz izraženu nameru da ne pravi sebi spomenik za života. A to nije bilo jednostavno, pošto mnogi umetnici, vođeni velikim sujetama, obole od samoljublja, koje, hteli to oni ili ne, narušava njihov autoritet.

U kratkoj vesti lišenoj bilo kakvih pojedinosti saopšteno je da je Bertoluči preminuo u 77. godini života od kancera. Dan-dva kasnije u javnost su dospeli detalji da je veliki sineasta preminuo u svom domu u Rimu u jutarnjim satima, a da je pored njega bila supruga Kler Peplo, britanska scenaristkinja, producentkinja i rediteljka s kojom je u proveo u braku 40 godina.

Tako je životnu scenu, stiče se utisak, tiho napustio, uz Federika Felinija i Mikelanđela Antonionija, najznačajniji italijanski filmski reditelj. Živeo je jednostavnim stilom života. Njegovu svakodnevicu poslednjih petnaest godina, otkad je bio vezan za invalidska kolica, činile su rutine: posete istim restoranima, barovima, parkovima i prodavnicama u Trastevereu, delu Rima u kome se nalazila njegova kuća.

Detinjstvo i mladost su jasno trasirali put kojim će koračati. Rođen je u Parmi 16. marta 1941. Kao prvo dete Atilija Bertolučija i Ninete Đovanardi Bertoluči, okružen bogatom porodičnom bibliotekom, umetničkim slikama i fotografijama, imao je dobre preduslove da razvija različite kreativne sklonosti. Od oca, priznatog pesnika, istoričara umetnosti i filmskog kritičara, slušao je romansirane priče o Garibaldiju, jednakosti i pravdi, što je presudno uticalo da u ranoj mladosti razvije levičarske stavove od kojih nije odstupio ni za milimetar do kraja života.

KONFORMISTA

Pedesetih godina bio je čest posetilac lokalnog bioskopa u rodnoj Parmi. Presudnu ulogu u stvaranju navike, kasnije i potrebe za odlaskom u bioskop odigrao je Atilijo Bertoluči. Svog sina prvenca vodio je svake subote na projekciju novog filma. Kad ga je 1961. pozvao Pjer Paolo Pazolini da mu asistira tokom rada na ostvarenju “Accattone”, Bernardo je iza sebe već imao petogodišnje iskustvo snimanja kratkih pokretnih slika na traci od 16 mm. Koristeći povoljan trenutak ekspanzije italijanske kinematografije krajem pedesetih i tokom šezdesetih, 1962. dobio je priliku da snimi prvi film. Bazirano na Pazolinijevoj priči napisanoj na svega pet stranica, ostvarenje “La commare secca” postiglo je zapažen uspeh.

- To je bilo delo nekoga ko nikada nije snimao na 35-mm kameri, a ko je video mnogo, mnogo filmova - priznao je Bertoluči godinama kasnije.

Do filma “Konformista” iz 1970. režirao je još pet ostvarenja koja su mu poslužila kao dobar trening za ono što je usledilo. Tek sa “Konformistom” kandidovao se za filmske almanahe i enciklopedije. Iako je bilo jasno da je snimao pod snažnim uticajem francuskog “novog talasa”, posebno Žan-Lika Godara, mladi Bernardo je uspeo da se izbori za autorsku nezavisnost, što mu je omogućilo da celog života snima samo ono što želi, a ne ono što mu se nameće.

- Ne trudim se da svojim filmovima saopštavam poruke. To prepuštam pošti da radi - izjavio je tokom sedamdesetih.

Svetsku slavu, kao i opštu prepoznatljivost van filmskog sveta, stekao je zahvaljujući kontroverzama koje su pratile film “Poslednji tango u Parizu” iz 1972. godine, o ljubavnom odnosu starijeg gospodina Pol (Marlon Brando) i devetnaestogodišnje Žane (Marija Šnajder). U jednoj sceni Pol analno siluje Žanu koristeći puter kao lubrikant. Puter se nije spominjao u scenariju. Brando i Bertoluči su o tome pričali, ali nisu ništa rekli Mariji. U intervjuu iz 2007. Šnajderova je otkrila da su njene suze u toj traumatičnoj sceni bile stvarne i da se na snimanju osećala “malo silovano”.
“Poslednji tango u Parizu” izazvao je snažan potres u filmskom svetu. O njemu su pričali svi, od prodavaca u piljarnici do ministara na sastancima vlada. Od posledica skandala u čijem epicentru je bila Marija Šnajder je postala heroinska zavisnica, i nekoliko puta je pokušala samoubistvo. U Italiji je protiv Bertolučija vođen sudski spor koji je okončan zabranom prikazivanja “Poslednjeg tanga u Parizu” i nalogom za uništavanje kopija filma. Sam režiser osuđen je na kaznu petogodišnjeg gubitka građanskih prava.

- Jadna Marija. Nisam imao priliku da je zamolim za oproštaj. Bilo joj je 19 godina, kao glumcima u filmu “Ja i ti”, i nikada nije glumila pre toga. Nisam joj objasnio do kraja scenu silovanja jer sam znao da će njena gluma ovako biti bolja, upečatljivija. Kad smo snimali tu scenu u kojoj Marlon (Brando) koristi puter na njoj, odlučio sam da joj ništa ne kažem. Želeo sam njenu reakciju frustracije i besa. Ta scena je nastala spontano, u interakciji Marlona i mene. Sedeli smo u hotelu na doručku kad sam video kako maže puter na svoj baget. Diskutovali smo, a onda se pogledali. Tako je nastala najčuvenija scena sa puterom u filmskoj umetnosti - priznao je Bertoluči uoči premijere svog poslednjeg filma “Ja i ti” 2012.

ANĐEO I ČUDOVIŠTE

Odnos sa Brandom bio je više od prijateljstva. Razumeli su se kao da su odrastali zajedno, kao da su delili prve tuče i devojke. Iako su ga čelni ljudi Paramaunta ubeđivali da odustane od angažovanja “starog prdonje”, reditelj je bio odlučan da Marlon igra glavnu ulogu.

- On je anđeo kao čovek, a čudovište kao glumac - okarakterisao je Branda jednom prilikom Bertoluči.

Marija mu nije oprostila. Uspela je da se izvuče iz zagrljaja zavisnosti i postane uvaženi advokat čija je specijalnost zaštita žena od nasilja i diskriminacije.

Posle skandala sa “Poslednjim tangom u Parizu” Bernardu je trebao predah. Četiri godine nije snimao, iako je imao brojne ponude na stolu. Godinama je radio na velikom, epskom delu koje bi pokazalo uspone i padove Italije u prošlom veku. Uz pomoć brata Đuzepea i Franka Arkalija napisao je scenario za “XX vek”. Angažovanjem mladih zvezda u nastajanju, Roberta de Nira i Žerara Depardjea, udario je temelj za stvaranje remek-dela zbog kojeg će zauvek ostati neizostavni deo filmskih vodiča. Osim što je postigao komercijalni uspeh zaradivši 40 miliona dolara samo od bioskopske eksploatacije, “XX vek” je Bertolučiju doneo ulaznicu za Holivud. Veliki filmski studiji mamili su ga budžetima bez ograničenja. Pre nego što je definitivno otišao u Ameriku, u Evropi je snimio nekoliko filmova, među kojima su “La Luna” (1979) i “La tragedia di un uomo ridicolo” (1981) dobili veoma pozitivne kritike.

U vreme uspeha “XX veka” Bernardo je otpočeo vezu sa britanskom rediteljkom Kler Peplo. Mada nisu, po sopstvenom priznanju, mogli da se slože oko najjednostavnijih stvari, tipa gde otići na ručak, proveli su u braku punih 40 godina. Postojanost je ono što je karakterisalo njihov odnos.

- Kler je fascinantna. Nekada mi se čini da pre mene zna šta ću pomisliti ili uraditi. Nije to stvar poznavanja, to je inteligencija koja vas ostavlja bez reči - hvalio je svoju suprugu Bertoluči.

UKRADENA LEPOTA

Kako nisu imali dece, Kler je svu kreativnu snagu usmerila na supruga. Podržavala je njegove izbore i pratila ga je na putu osvajanja Amerike. Zahvaljujući njoj nastao je film “Poslednji kineski car”. Insistirala je da Bernardo u rad na pisanju scenarija uključi njenog rođenog brata Marka Peploa, što se uskoro ispostavilo kao mudar potez. Rezultat je bio impresivan. Prvi put u istoriji desilo se da jedan film dobije Oskare u svim kategorijama u kojima je nominovan, ukupno devet.

U Americi se Bertoluči zadržao desetak godina. U tom periodu nije uspeo da snimi većinu filmova koje je želeo. Pre povratka u Evropu realizovao je još jedno veliko ostvarenje. “Mali Buda” je potvrdio njegov status značajnog filmskog autora koji se bavi različitim temama.

Bernardov rastanak s Holivudom je bio očekivan i, stiče se utisak, neminovan.

- Reditelji često ne dobiju novac za film koji snime ako se kojim slučajem drznu da ne urade baš sve onako kako im producenti ili veliki studiji nalože - istakao je.

Tokom devedesetih režirao je “Ukradenu lepotu” (1996), u čijem središtu je ponovo bio odnos mlade devojke i starijeg muškarca. Kao istaknuti član Komunističke partije Italije uputio je javno pismo 1999. u kome se oštro usprotivio bombardovanju Srbije istakavši da se “u Beogradu nalazi jedan od najbogatijih filmskih arhiva koji predstavlja kulturno blago celog sveta”.

Poslednjih 15 godina života realizovao je samo dva filma: “Sanjari” (2003) i “Ja i ti” (2012). Snimao bi više da mu je zdravstveno stanje to dozvoljavalo. Posle operacije diskus hernije 2003. ostao je nepokretan zbog čega je deceniju i po proveo u invalidskim kolicima.

- Leđa su jedini razlog zašto ne snimam. Kad reditelj ne može da hoda, onda ne može ni da se bavi svojim poslom - rekao je 2006.

Nedostajao mu je adrenalin. Pre nešto više od šest meseci, u maju ove godine, najavio je da će ponovo režirati. Nameru nije ostvario. Smrt je bila brža.

Osim po velikim filmskim delima koja je ostavio iza sebe, ostaće upamćen i kao jedan od najprincipijelnijih režisera koji je, uprkos rizicima, uvek govorio ono što misli i oseća.

Maja Gašić

Autor