Katarina i Milan Gromilić: Obučeni za ples


Baletski igrači Pozorišta na Terazijama, koji su u braku sedam godina, kćerke Laru i Hanu uče da je za dobar stil najvažniji iskren osmeh

Baletski igrači i koreografi Katarina (31) i Milan (35) Gromilić i njihove devojčice Lara (6) i Hana (4,5) su ekipa koja zna odlično da se zabavlja. Pozorište na Terazijama, u kom poznati bračni par radi, svima im je kao druga kuća, u šta smo se uverili na slikanju modnog editorijala za naš magazin. Devojčice dobro poznaju svaki kutak i jedva čekaju da ih roditelji dovedu da gledaju predstave, piju sokić u bifeu ili prave mami društvo dok se doteruje u šminkernici. Uživale su u slikanju, baš kao što uživaju u tome da po ceo dan đuskaju – što će reći, prave su mamine i tatine naslednice.

Mi smo tim koji dobija. Baš smo luda ekipa. Uzajamno se čuvamo. Ja vodim brigu o mojim devojkama, a njih tri o meni – kaže Milan.

Pošto žene dominiraju u kući Gromilića, pripreme za izlazak kod njih uvek izgledaju isto: Milan se spremi prvi, pa sedi i čeka Katarinu, Laru i Hanu – oko sat vremena.
– Popušim dve, tri cigare, popijem kafu… Tad imam najviše vremena za sebe.
Katarina objašnjava da se najduže, u stvari, spremaju devojčice.
– Ustajem pre svih i sve organizujem – doručak, kafe, čajeve. Onda pripremam kombinacije za oblačenje, jer ako bi Lara i Hana birale, to bi trajalo. Iz mog ugla se čini da ja čekam njih. Jeste da se Milan jako brzo spremi, ali njih dve su spore. Kod njih sve mora polako, nigde ne žure. Taman pomislim da smo spremne, a one se sete da su zaboravile šnalicu, ili žele neki drugi rajf. Zato svuda stižemo knap.
Lepa balerina ne meša se u suprugove modne izbore jer joj se sviđa njegov stil. A njemu je važno da su mu devojke lepe.

gromilici-02

– Nikad im ne govorim koju boju treba da izaberu i šta od garderobe da obuku, samo mi je važno da to što su odabrale dobro i skladno izgleda, da ništa ne štrči.
Katarina je godinama lutala sa stilovima, dok nije pronašla onaj koji joj najbolje pristaje.
– Imala sam razne faze, koje su mi sad, kad pogledam stare slike, smešne. Volela sam ekscentričnije da se oblačim, pogotovo za noćne izlaske. Ali, nekako se to sve svelo na sportsku eleganciju. Preko dana mi je najvažnije da sam u nečemu udobnom, a uveče volim da se poigram i sa bojama i sa kombinacijom odevnih komada. Obavezne su i štikle. Ali generalno mislim da je za dobar stil najbitniji osmeh. Kad si srećan i zadovoljan, sve će ti stajati, a ako si natmuren i nervozan, nijedna kombinacija ne može da ti pomogne da se oraspoložiš. Trudim se da uvek imam pozitivan stav. To mi pomaže i kod izbora garderobe.
Milan ima poseban fazon.
– Nikad nisam voleo da se oblačim kao svi, uvek sam imao neki svoj stil. Biram garderobu koja nije napadna, ali kad se zagledaš u nju, shvatiš da je zapravo interesantna, pomalo “pomerena”. Kao mlađi, sređivao sam i svoju bradu tako da su me frizeri zaustavljali na ulici da pitaju ko mi je to radio.
Lari i Hani, zasad, mama pomaže oko izbora odeće.
– Kad bi one same birale, sve bi bilo šareno i ništa se ni sa čim ne bi slagalo. Mada, počeli smo polako da ih učimo da sklapaju boje. Uglavnom nas slušaju.
Kad kupuje za Milana i sebe, Katarina ide sama u šoping, kako bi mogla, kaže, da se skoncentriše. Ali, Milan dodaje, da je izvodljiv i šoping u četvoro.
– Jeste malo napornije kad svi idemo u kupovinu, ali nije nemoguće. One krenu da lutaju i istražuju tržni centar, ali ta dečja radoznalost je normalna.
Poznati koreograf nam objašnjava da se najbolje pleše u specijalno krojenim kostimima.
– Materijali i kroj moraju da budu posebni, jer ti u kostimu moraš da se krećeš. On mora da ti omogući da tvoje telo izvede svaki pokret. Ako za đuskanje obučeš običan sako, pokvariće ti liniju tela – podigneš li ruku, rame će ti doći na uvo, što vizuelno ne izgleda dobro. A kod kostima koji se prave za pozorište, sve je saliveno. On ne kvari igračke linije.
Katarina najviše voli da igra bosa.
– Tad se najslobodnije osećam. I volim da plešem u jednostavnim haljinama, od finih, jednobojnih materijala jer tad lepo dođu do izražaja ruke i noge.

gromilici-04

Lara i Hana 24 sata dnevno plešu, u glas kažu roditelji. Još ih nisu upisali na balet, već na ritmičku gimnastiku, a u kući im je non-stop muzika.
– Milanov i moj posao je takav da često kod kuće stvaramo. Iako koreografije uglavnom pravimo kad one spavaju, dešava se da nam ponekad prave društvo, prate nas i to se na kraju uvek pretvori u pravu žurku.
Milan kaže da neretko od devojčica i “ukradu” neki korak.
– Mnogi veliki koreografi, između ostalih i Bob Fosi, tako su pravili svoja remek-dela. Dečja mašta je najčistija, jer njihovo razmišljanje dolazi iz prave emocije. Zato njihovu kreativnost ne treba posebno podsticati, dovoljno je da ih pustiš da budu deca. Za umetnike je važno da nikad ne ubiju dete u sebi, jer je za decu sve igra, pa ih kroz nju treba podsticati i na učenje, jer će to onda raditi sa lakoćom.
Kad je Milan sam sa Larom i Hanom, trudi se da im vreme organizuje tako da im ceo dan bude ispunjen.
– Ne može samo da se sedi pred televizorom i gledaju crtaći. Moramo nešto da radimo. Da li ćemo đuskati, igrati “Čoveče, ne ljuti se”, slagati pazl, čitati knjige, crtati, izaći napolje i voziti bicikl, ljuljati se – svejedno je, samo je važno da energiju potroše na neke lepe stvari. Kad je Katarina bila mesec dana na usavršavanju u Americi, devojčice sam odveo kod sestre na selo. Njima je boravak u prirodi i druženje sa životinjama bio pravo zadovoljstvo. Ujutru bi ozarenih lica, sa korpicama u rukama, trčale u baštu da beru paradajz i papriku. Igrale su se sa kucama, macama, videle piliće i ovčice, i njima je to sve bila jedna velika i lepa igra.
Kao i sve dame, i Katarina, Lara i Hana imaju svoje rituale.
– Vikendom obavezno idemo zajedno na pijacu, gde provedemo celo prepodne u kupovini voća i povrća. Sve što kupimo one pažljivo stavljaju u torbu-kolica. Kad dođemo kući, malo se odmore, pa mi se pridruže u kuhinji i pomažu. Kad znam da Milan zbog posla ceo dan neće biti kod kuće, organizujem drugare iz vrtića, pa ih animiram. Jednom smo napravili čitavu predstavu. Uvek smislimo neku akciju – završava Katarina, koju zajedno sa suprugom čeka niz zanimljivih poslova: pripremaju koreografije za šou “Ko je kod Koje” i “X Factor”, nastavljaju rad u matičnom pozorištu i školi “Lekart”, kao i saradnju sa Lepom Brenom i Zdravkom Čolićem, a sa ekipom jedne rumunske produkcije koja je u Kanu osvojila tri Zlatne palme krajem leta radiće jedan interesantan projekat.

Fotografije: Marina Lukić / Stilistkinja: Jelena Zdravković / Šminka: Lidija Dugalić / Frizura: Jovan Šarić / Mesto snimanja: Pozorište na Terazijama
Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 619.