Dok se spremala za ulogu simpatične prodavačice ljubavi Mare u ‘Senkama nad Balkanom’, mlada glumica je bila rešena da demonstrira sve svoje vrline po cenu i da se obnaži, a u privatnom životu najčešće nosi odeću crne boje i atraktivni aksesoar
Dramski umetnici obožavaju kad se radnja dela u kom glume dešava u prošlosti, da, kako kažu, tumače epohu. Tako je i za Milicu Gojković (28) bilo pravo uživanje da oživi prostitutku Maru, devojku iz Jatagan male, u trenutno najgledanijoj seriji na malim ekranima. “Senke nad Balkanom” obrađuju period između dvadesetih i četrdesetih godina prošlog veka, a njen kostim je u skladu sa ulogom koju igra: jednostavan i skroman. Ipak, pomalo je i zahvaljujući njemu uspela da iznese jedan od najinteresantnijih likova.
Milica Gojković: Uz pravu osobu ne treba mi mnogo da bih bila srećna
- U seriji sam imala tri ili četiri kombinacije i sve sam ih volela. Bile su neobične, iako na njima nije bilo ničeg preteranog ili ekstravagantnog, s obzirom na to da je Mara iz Jatagan male gde je pretežno živela sirotinja. Moja garderoba nije bila raskošna, ali je u svojoj svedenosti bila prijatna i za gledanje i za nošenje. Mislim da je kostimograf Boris Čakširan uradio sjajan posao. Njegovi kostimi su mi pružili slobodu u igri.
U pojedinim scenama ste bili polunagi. Kakvo je to iskustvo za glumca?
- Mislim da bi mi mnogo neprijatnije bilo da sam svojim kolegama pravila problem oko toga što treba da se skinem, nego sam taj čin. To je moj posao i vodim se time da je moje telo, kakvo god da je, moje oruđe. Ja sa njime radim i samim tim “sve svoje sa sobom nosim”. U tim scenama iz Jatagan male ne vidim ništa pogrdno niti vulgarno, niti je bilo kome bila namera da se one tako snimaju.
U kakvoj garderobi se osećate najprijatnije?
- U pidžami kad sam kod kuće. Širokoj i obavezno pamučnoj. A kad treba da izađem napolje, onda u kožnoj ili teksas jakni. Dobro se osećam i u širokim tunikama i patikama. Ne volim farmerke, oblačim ih samo ako je napolju minus četrdeset. Uglavnom sam u helankama i čarapama.
Imate li jasno izgrađen stil oblačenja?
- Znam da nikada nisam bila rob trendova. Oblačim se u skladu s tim kako se osećam, a ono čemu godinama ostajem verna jeste crna boja. Još kao mala sam volela crnu garderobu, za šta je, kad malo bolje razmislim, možda zaslužna Sreda iz “Porodice Adams”. Ne negujem nikakav mračni, gotski stil, samo crnu doživljavam kao elegantnu i idealnu za svaku priliku.
Da li je to boja koja dominira u vašem garderoberu?
- Apsolutno, što ne znači da nema i drugih, samo se u crnoj osećam komotno. Pored nje, volim tamnozelenu.
Uživate li u sređivanjima za odlaske na premijere?
- Nikada se ne doterujem preterano. Daleko od toga da sam apa-drapa ili da ne vodim računa o sebi, ali me visoka elegancija ne privlači. Odeća nije merilo nečijeg dara, inteligencije, pa ni izgleda. Vodim se time da čovek pleni iznutra i nije mi važno da li sam ja ili neko preko puta mene sređen. U prilikama koje zahtevaju da se obučem elegantno to ispoštujem, ali uvek gledam da bar neki detalj na meni ima patinu ili deluje staro. Ne živim život sa crvenog tepiha i u skladu sa tim se oblačim i ponašam.
Kako izgleda vaš uobičajeni odlazak u kupovinu?
- Kada moram da obavim bilo kakvu kupovinu, to radim sama, jer sam tako najbrža i najefikasnija. Ne volim kad me neko vuče, pokazuje mi garderobu ili daje sugestije. Donekle znam šta mi stoji, a šta ne, i u čemu se osećam dobro, i u skladu sa tim i biram stvari. Obično izdvojim jedan dan da preletim po radnjama i vidim šta je u ponudi, a onda kad imam vremena odem i kupim nešto.
Omiljeni aksesoar?
- Mnogo volim nakit. Skupljam ga, a dosta toga sam i nasledila od mame i babe. Gotovo svaki komad mog nakita priča neku priču i zato o njemu vodim računa i retko ga pozajmljujem. Za nakit odvajam najviše para, i to je nešto što je, uz crnu, možda glavna odlika mog stila.
Primećujete li kako su drugi obučeni?
- Da, a znam i da udelim kompliment. Ipak, trudim se da ne procenjujem druge na osnovu toga šta su obukli. Garderoba ne može mnogo da kaže o nečijem karakteru, verujem da čovek iznutra zrači određenim stilom.
Da li ste nekad sami napravili neki odevni predmet?
- Bilo je raznih pokušaja. Moja baba zna da šije, štrika i veze, i nekoliko puta je pokušavala da mi prenese to znanje. Nisam naučila mnogo, ali zato imam prepun ormar njenih prelepih džempera i šalova. Ona to divno radi i neko vreme je čak i živela od toga. I moja mama odlično šije, jednom mi je čak šila haljinu za premijeru.
Čega imate najviše u ormaru?
- Tunika i košulja-tunika.
Kakvu obuću volite?
- Iako još uvek nisam kupila nijedan par cipela ili čizama koje pravi Magdalena Klašnja, njeni modeli su za mene nešto najlepše što sam videla. Sarađivale smo u jednom amaterskom pozorištu i na licu mesta sam se uverila u to kako radi. Svaki komad koji ona stvori nije samo neka tamo cipela, već se na njoj vidi sa kakvom ljubavlju je ona pravi, koliko snage i entuzijazma utka u to. Verujem da se to oseća i kad nosite njenu obuću.
A torbe?
- Ranije mi je bilo bitno da se izdvajaju od svega što imam na sebi, ali poslednjih godina mi je postalo važno samo da su dovoljno velike da mogu sve da stavim u njih - od knjige, preko užine do ćebeta.
Nikad: animal print, žuta boja, olovka suknja (pencil skirt)
Uvek: patike, kožna jakna, tunika
Moda.
