Emir Kusturica o filmu i ljubavi kao odbrani od sveta koji se raspada

Kusturičin najnoviji film “Na mliječnom putu”, koji otvara Fest - a koji je svetsku premijeru imao na Venecijanskom festivalu, potom prikazan u Londonu, Lisabonu, prikazuje se u brojnim ruskim bioskopima... - prikazan je i na 10. Kustendorfu.

Doslovce prepuna, krcata sala s ushićenjem je pratila više nego uzbudljivu, umetnički snažnu priču o ljubavnom trouglu između Neveste (Monika Beluči), Koste (Emir Kusturica) i Milene (Sloboda Mićalović), koja se odvija u miljeu ratnog razaranja devedesetih godina na ovim prostorima.

Publika je s ushićenjem ispratila film, a s kojim osećajem ste ga vi gledali?

- Ustreptalost koja, odnosno, kakva obično ide sa razvojem događaja. Nisam na Kustendorfu sve gledao, samo delove. Tu je u stvari uvek najvažnije ono osećanje da je to što si radio urađeno kako treba. Jer čim čovek odustane od isterivanja maksimuma iz svakog kvadrata, iz svakog delića kad dođe bogu na istinu, u stvari publici na istinu, onda se to vidi, očita, prepozna... Vrednuje se osmesima, impulsima u duši, saglasjem ili nečim što je najgore, a to je indiferentnost koja se javi kad film nema snagu. A ta se bitka ipak bije i dobija na terenu. U procesu rada. Ne govorim o dometima svojih filmova, govorim o tome da su se uvek ticali i doticali ljudi.

“Na mlečnom putu” Emira Kusturice otvara 45. Fest

Vaši filmovi slove za ostvarenja koja imaju unutarnju punu snagu?

- Ali to je zato što je ona na njih trošena. Ja sam je trošio nemilice, sve što sam imao. Nema kalkulacija!

“Na mliječnom putu” će otvoriti Fest, rekli da ste rasli na Festu u filmskom smislu.

- Otuda odluka. Bez obzira na to šta se s Festom u međuvremenu zbivalo. Bez obzira na to šta ja mislim da Fest treba da bude umesto ovo što danas pokušavaju da zasnuju neki novi festival. Fest ima nasleđe da je pregled najboljih filmova sveta i treba to da sledi. Time i da pomogne autorima, dakle onima koji su marginalizovani. Fest je nastao u vremenu kad je Holivud proizvodio „Lovca na jelene“, a danas proizvodi gluposti.

 

Govoreći o najvećim dometima kinematografije, najboljem u njoj, kazali ste ”kinematografija je bila spoj zabave i pameti”?

- Dabome. I Fest sad treba tu pamet i zabavu koliko je u svetu ima da skuplja i prikazuje. Jer ta ideja da će on nekom film prikazati pre nego se razvije u hit, odnosno da preduhitri druge festivale - u tome neće uspeti. Mislim da treba nastaviti na onoj tački na kojoj su eksponirani veliki autorski svetski filmovi. Ima ih i danas koji mire u sebi zabavu i pamet.

Emir Kusturica: Život nije šoping centar, niti posedovanje

Kažu vaši likovi: kad je ljubav prava, srce igra kao Maradona?

- Pa zar nije tako? (smeh) To je i zamišljeno kao ozbiljna ideja metafore - od onih starozavetnih, pa do ovih što su zapisani u najuzbudljivim romanima sveta - onog što čovek u osnovi jeste. A to je ljubav. E sad, danas, rekao bih, to je banalizovano i profano prevedeno na jezik mnogostruke seksualnosti. I kao takvo dobilo je svoj nakaradni epilog. Ali su ljubavne priče koje su romantične, suštinom sežu u vreme Starog zaveta, ipak ostale najsnažnije. Ovo je jedna od tih; u njoj jedan čovek bežeći od paranoje, a žena bežeći od ubica, iznedre veliku ljubavnu priču koja nije zaokružena, ali je on živi i završava do kraja svog života.

Nije li ta ljubav u filmu više od muško-ženskog odnosa? Nije li ona zapravo i način mišljenja, odnos prema svetu?

- Tako je. Ljubav i kao odbrana od sveta koji se raspada. I ta ljubav je ovde u punom sjaju, u zamahu, i počela je već u svetu da deli sa publikom taj damar uzbuđenja. Mislim da i u Srbiji imamo šansu da prikupimo dovoljan broj ljudi. Mislim da film nosi katarzu koju ljudi znaju iz narodne poezije, tragični kraj sa mnogo duhovitosti, pre toga.

Izuzetno jak segment filma je ratni milje devedesetih na ovim prostorima. Film je i vaš antiratni manifest?

- Zato što je naš život stešnjen, uslovljen, deformisan ratovima. Mi smo uvek ratovali zapravo nikad ne znajući zašto ratujemo. Velike sile ratuju da prošire teritoriju, da opljačkaju. Počelo je sa naftom i zlatom, a danas je praktično isto, samo što ima novo ime. Nije više država nego korporacija koja koristi državu.

Emir Kusturica, reditelj koji ne ume da laže: Kada sam u nevolji snimam do iznemoglosti

A mi smo, kao što Andrić kaže, uvek ratovali...

- Ne govorim za naš narod, naš narod je od 1912. naovamo ratovao jer nije imao kud, a imao je dovoljno snažnu kulturu pa je imao šta da brani. Andrić kaže za ratove na Balkanu da oni uvek počinju spolja i kad završe, mi ne znamo zašto smo zapravo ratovali, al‘ već u sledećem ratu pobudimo nove teme i nove motive koje ćemo rešavati u ratu koji sledi iza toga.

 

A šta se sada dešava? Kako vidite sadašnju situaciju?

- Opet smo u nekoj vrlo zamršenoj situaciji gde je ishodište veoma neizvesno. Šta će biti sa nama, krajnje je neizvesno.

Emir Kusturica: Mećavnik je nastao kao reakcija na gubitak zavičaja

Film je pun metafora, asocijacija, citata iz velikih filmskih i književnih dela.

- Film se, između ostalog, bazira na nečem što je vrlo snažno, a što je iz Foknerove literature. Reč je o njegovoj priči u kojoj je jedan advokat u ljubavi sa jednom ženom, ona ostaje trudna i on je, u vreme u kom je abortus bio zabranjen, vodi na abortus. Ona umire, a on se nije ubio jedino zato što je bio katolik pa mu je bilo zabranjeno da se ubije. Pritom je imao tu ideju, ako se ja ubijem, ko će se sećati te žene i te ljubavi. Što je rečenica koju bi, verujem, potpisao svaki savremeni pisac. A ja sam je preneo iz literature u film.