Branimir Brstina: Atelje 212 je retka sorta

Pozorišni život Ateljea 212 počeo je, intimno i gotovo ilegalno, 12. novembra 1956. godine, premijernim koncertnim izvođenjem Geteovog "Fausta" u režiji Mire Trailović, u maloj sali stare zgrade "Borbe" u kojoj je bilo samo 212 stolica u gledalištu. U subotu veče, na isti dan, svečano i radno kako dolikuje velikom jubileju, šest decenija postojanja obeleženo je premijerom komada Milene Marković "Deca radosti" u režiji Snežane Trišić.

U međuvremenu, bilo je i uspona i padova. Danas Atelje 212 ima stalni ansambl od trideset glumaca, a među njima su i dalje naša najveća imena. Dug je spisak pozorišnih legendi koje su gradile istoriju ove kuće, pa sadašnji upravnik i popularni glumac Branimir Brstina, odustaje od njihovog pojedinačnog pominjanja - sama lista dramskih umetnika spisateljskih i rediteljskih bardova ispunila bi celu jednu novinsku stranicu...

Posle 60 godina od nastanka kuće, šta smatrate najvećim dometima u njenoj pozorišnoj istoriji?

- Atelje 212 i njegovi autori godinama unazad uspevaju da budu vedri budilnik zaspalima, centar moderne misli, naše malo-veliko pozorište. Šezdeset godina smo u vrhu interesovanja javnosti. Zacrtanim putem idemo ka nedostižnom cilju popravljanja sveta. Imamo visoko postavljene umetničke kriterijume. Uvek smo u potrazi za novim, inspiracija smo mnogima. Nagrađivani, hvaljeni, kao i osporavani. Uz uspone i padove gradeći sebe i društvo, voljeni smo od svoje publike.

U čemu je avangardnost, kao opredeljenje i zaštitni znak vašeg teatra, danas?

- Možda u hrabrosti da pogrešimo. Da u potrazi za novim uviđamo greške, u hodu ih ispravljamo i da se tome smejemo. Odlučni da istrajemo i kad sumnjamo u ostvarivanje zamisli. Da nastavimo posebnost i tradiciju našeg pozorišta koje je i u svojoj "najljućoj" avangardi (čak i neuspelim predstavama), sa scene u mrak pružalo toplu i prijateljsku ruku gledaocu.

Šta savremeni Atelje 212 razlikuje od ostalih beogradskih pozorišta?

- Dali smo upravljač u ruke mahom mladim rediteljima i ostalim umetnicima, verujemo u njihov dar i na to smo ponosni. Od četrnaest premijera u poslednje dve godine, samo jednu predstavu je režirao pripadnik generacije koja je već radila na Velikoj sceni, a ostvarili smo zavidne rezultate. Imamo dobar ansambl. U opštepoznatoj nemaštini postavljamo komade sa velikim brojem glumaca. Ne osvrćući se na dobijene najznačajnije nagrade koje prate naš rad, uvek smo na početku i stalno se preispitujući, idemo dalje. U duhu i tradiciji Ateljea 212.

NEPRESTANA RADOST IGRE

U NAZIVU nove predstave "Deca radosti", na prvi pogled, ima i te kako simbolike: deca Ateljea, u početku predvođena "velikom mamom" Mirom Trailović, nisu prestala da se raduju, igrajući svih ovih godina. U toj igri imali su pomoć najboljih dramskih pisaca svog vremena i najsmelijih reditelja.

Često se čuje u javnosti "zlatno vreme Ateljea", a obično se misli na šezdesete, sedamdesete, osamdesete godine... Slažete li se s tom odrednicom?

- Mudri i daroviti vizionari, osnivači Ateljea 212 i njegovo dramaturško odeljenje, birali su takođe mudre i darovite umetnike, sebi ravne kreatore - individualce, posebnog stvaralačkog umeća i jedinstvenog pozorišnog izraza, ateljeovskog duha i stila. Njih, od kojih je počelo, sve je manje. Napuštaju nas i rastužuju. Dužnost nas koji smo sada tu je da dostojno nastavimo, a vreme-sudija (možda dve hiljade pedesetih), pokazaće da li smo bili plemeniti metal dve hiljade dvadesetih.

Kakva su vaša lična sećanja na dolazak u Atelje?

- Kuća duhovitih ljudi. Nepretencioznih, malih velikana. Retka sorta. Kao jabuka. Zdrava, mala, crvena, neprskana. Lepa i na oko i na probu.

Koje svoje uloge smatrate najznačajnijim dostignućima na njegovoj sceni?

- Uloge koje sam odigrao svakojako se kotiraju. Ne znam im imena, ni domete ponaosob. Neke su uspele, neke su beznačajne, ali zajedno, u snopu, doživljavam ih kao jednu sveimenu, privilegovanu ulogu, odigranu u mom najvoljenijem pozorištu.

Da li je specifičan humor (pa i u vašoj igri) razlikovao glumački ansambl, a samim tim i ovo pozorište u odnosu na ostale?

- Moje starije kolege, moji uzori, bili su kako privatno, tako i na sceni, izvorno posebni. Bili su duhoviti, vešti, ozbiljni, šarmantni, nonšalantni, neobavezni, inovativni, skromni, istovremeno bezobrazni, sumnjali a igrali sa lakoćom, taman da se prevariš i pomisliš kako bi i ti tako mogao.. Pozorište za odrasle, a smeješ se kao dete. Bezbrižno, iskreno i do suza. Posle neke predstave, uz plač od smeha, osetiš težinu i bol. To ti je neko, od onih što znaju šta će sa tobom kad te povedu u mrak, poslao poruku da se niste sreli za pare, već si mu bio u kući. Nahranio te i napojio. Video si mu i radost i muku. Učinio te ravnopravnim. U svakom pozorištu ima glumaca koji to mogu, ali u Ateljeu ih nisi mogao izbrojati. Zajedno su oni, sastavljeni jedni od drugih, sa istog mesta uzimali i vraćali, na uspeh neosvrnuti, iako je svaki u džepu pečat nosio.

Od Mire Trailović do danas, smenjivali su se upravnici s manjim ili većim uspehom. Da li biste nekog posebno izdvojili?

- Mira i Muci. Mira je zaista bila, da se našalim, svetska a naša. Iako su je po navršetku godina, ili staža, zakonito i ubrzano penzionisali, imao sam sreću nakratko i da je upoznam. Moderna, prodorna, magična, snažna, lepa žena.Muci, staložen, možda i pretolerantan reditelj. Plemenit i širok, posebno prema nama mlađima. Po smernicama iz svoje mladosti jednako je bio i tvorac i čuvar duha Ateljea 212, vukao je brod i nas na njemu, do kraja svog života.

Koji su vaši upravnički "imperativi"?

- Da "svakog dana i u svakom pogledu" preispitujući se, nastavim ono što smo započeli sa mladima. Učinimo ih sposobnim da kad dođe vreme preuzmu kormilo i da zaljubljeni u ono što je vredelo od nastanka, svojim idejama, Atelje 212 povedu u novih 60 godina.

Koliko je kultni bife uticao na celokupni imidž pozorišta? Šta se u njemu očuvalo do naših dana?

- Verovatno jeste i puno je o tome pričano. Ne znam šta od nekazanog uopšte i postoji. Ali da probam. Uđeš na službeni ulaz. Pravo s vrata, bife. Niko te ne zaustavlja. Osećaš da si neko. Čula te varaju, ali se ne opireš. Staneš negde, kao nekog čekaš. Gledaš. Slušaš... Sledeći put već sedneš gde ima mesta, a kasnije ti se još malo omakne i eto te usred separea. Vremenom nešto i progovoriš. Ne diraju te. Sa imalo mozga sam se "ugasiš". Ćutiš i već ti je bolje. Upijaš. Kod kuće prepričavaš. Onda te, na primer, slučajno Mihiz pita za prezime i objasni ti poreklo. Sad već shvataš da si zaista neko, opijaš se i bez popijene. Voleo sam što se zvao bife i što je bio druga scena. Svako je tu bio na dodir rukom obožavaocima koji su današnje selfije najčešće pravili (nedokazivim) prepričavanjima o bliskosti sa svojim omiljenim glumcima. Sada je drugačije, bife pun ljudi obično proradi uveče, posle predstave, ranije je jednako živeo i danju...