Ruski pisac Zahar Prilepin o sreći bez televizije i interneta: Moja deca čitaju knjige i nemaju pametne telefone

Autor: Svetlana Stojaković

26.02.2017 16:35

Foto:



Savremeni ruski klasik, književnik koga i dalje nazivaju pripadnikom mlađe generacije pisaca, Zahar Prilepin (42) ovenčan je brojnim svetskim nagradama, a nedavno je dobio i priznanje “Ivo Andrić” za najbolji roman, koje se dodeljuje u Andrićgradu. Ono mu je pripalo za delo “Obitelj” i zbirku pripovedaka “Sedam života” . To je bila prilika da još jednom poseti našu zemlju, u koju dolazi dva do tri puta godišnje.Čovek zanimljive biografije obožava Srbiju, a još više da u njoj boravi sa Kusturicom. Književnik i slavni reditelj su veliki prijatelji i dele mnoge umetničke stavove. Slavni Rus koji se tokom života bavio mnogim stvarima – bio je grobar, muzičar, izbacivač u noćnim klubovima, vođa policije u ratu u Čečeniji, glumio je i na filmu, a rado bi zaigrao u nekom Kusturičinom.

Kusturica: Film “Na mlečnom putu” je nastao iz mnogih slojeva moga života

- Prvi Emirov film koji sam video bio je “Arizona Dream” i malo je reći da sam bio oduševljen. Kusturica je više stvaralaca u jednom. U svakom njegovom ostvarenju dopadnu mi se različite stvari – nekima se smejem, neke me muče, neke raduju, zbog nekih sam tužan. U njegovim filmovima trče psi i mačke, lete cigani, igraju se vojnici, čuje se genijalna muzika, orkestri, negde je rat, negde mir. Mešaju se smrt i ljubav i na kraju ta tragikomedija izrasta u nešto čudesno. Kad bi me pozvao da glumim u nekom njegovom filmu igrao bih bilo koga i bilo šta: ciganina, vojnika, muzičara, lutalicu.

MEĆAVNIK JE UZOR

Kad su postali prijatelji, Zahar se upoznao s celokupnom filmografijom srpskog reditelja.

- Veoma mi se dopada "Otac na službenom putu“, a atmosferu iz filmova “Zavet” i “Život je čudo” pronalazim u njegovom Drvengradu. Iako često dolazim u Srbiju, ne boravim mnogo van Beograda. Ipak, na Mećavniku bih mogaoa da živim, u to sam siguran. A njegov grad me je inspirisao da i sam počnem da gradim etno selo u Rusiji. Biće to imanje sa replikama Jesenjinove rjzanske brvnare, tulske kuće Lava Tolstoja, donskog majura Mihaila Šolohova.

Ono što je za Prilepina kao pisca karakteristično jeste to što u ovom "brzom“ vremenu opisuje prirodu dugo i sporo, poput velikana ruske književnosti Tolstoja, jednog od svojih omiljenih pisaca. Ljubav prema prirodi stekao je životom na selu.

Dušan Kovačević: Davimo se u nekusu sa svih strana, ljudi su željni i gladni kulture

- Žena mi stalno govori kako treba da prestanem da pišem o stvarima koje ne poznajem i misli da nije moguće da opišem baš svaki cvet, svaku travku. Ali ona, kao devojka koja je rođena i živela u gradu, ne shvata da ako i ne znam tačno kako se šta zove mogu to da opišem, prepoznam njegov miris, oblik.

BEG SA ASFALTA

Na selu vodi miran i povučen život koji se nikako ne uklapa u profil pisca koji putuje po svetu i prezentuje svoje knjige, piše čitan blog, radi kao novinar.

- Živim u kući na selu, a imam i stan u gradu. Na selo se povlačim da bih stvarao i pisao. Pisci danas uglavnom žive u gradovima, a ljudi koji borave na selu ne vole ili se ne bave seoskim radovima. Moja porodica i ja uživamo u prirodi, tamo imamo sve što nemamo na asfaltu. Deca su srećna i radosna, igraju se sa životinjama i osluškuju svet oko sebe.

Zahar sa suprugom Mašom ima četvoro dece, od kojih je najstarijeg, sina Gleba, dobio sa 23 godine. Tu su još i sin Ignjat i kćerke Kira i Ljilja. Neko bi pomislio da ih odagaja krajnje konzervativno, pošto žive na selu bez televizije i interneta, ali pisac kaže da nije tako.

- Ni oni sami nisu ludi za televizijom, nikad se nije dogodilo da odemo negde u goste a da neko od njih uzme daljinski sa stola i slično. U kući dugo nismo imali priključenu antenu, ali su uvek mogli da gledaju crtaće i filmove. Ne bežimo od onoga što je moderno, ako neko od njih želi pametan telefon – dobiće ga, samo njih to sve mnogo ne zanima. Više vole da su u prirodi, da sviraju violinu. A imaju i lepu praksu – dva sata čitanja pred spavanje.

Komentari. (0)

Loading