Branko-Bane Vidaković: Od svih salata, najviše volim prasetinu

Posle desetina godina nezdravog načina ishrane glumac je odlučio da napravi radikalni zaokret i promeni životne navike: danas jede mnogo zelene salate, voća i povrća, ali još se nije odrekao slatkiša i pravila da nikad ne obeduje pre predstave

Glumac Branko-Bane Vidaković (57) pripada onoj grupi ljudi koji retko imaju vremena da sednu, jedu natenane i uživaju u hrani. U stalnoj žurbi kako ne bi zakasnio na probe i predstave, najčešće gricne nešto s nogu tek da bi zavarao glad.

- Jedem sve, ali skoro nikad nemam vremena za spremanje hrane - priznaje Branko. - Živim sam, ručam po restoranima, i to najčešće salate jer sam se u poslednje vreme baš “ubucio”. Zelenu salatu s tunjevinom mogu da podnesem kao zdrav obrok. Ne umem da kuvam, uopšte nisam taj tip, kuhinja me nikad nije zanimala. A ako nisi previše zainteresovan, nemaš baš mnogo izbora, hraniš se uglavnom po hotelima, restoranima ili usputnim benzinskim pumpama kad ideš na neko gostovanje. Moj omiljeni obrok godinama je bio bečka šnicla s pire krompirom. S vremenom sam shvatio i da je i najbezbedniji. Gde god da dođeš, uzmeš nju, jer ona, da bi valjala, mora da se pravi od kvalitetnog mesa.

Odrastao je na kuhinji bake Jelisavete i majke Grozdane.

- Baka se penzionisala kao kuvarica u jednom hotelu. Oduvek je pravila odličnu, jaku hranu. Zapamtio sam njene pileće supe s domaćim rezancima, žutim kao dukat, dok bi mi batak i karabatak ispohovala i servirala uz pire krompir. Majka je zbog tate koji je imao čir, ali i zbog mog osetljivog stomaka, kuvala uglavnom blaga jela, s malo začina, pa sam se kasnije navikao na njenu kuhinju. Bila je nenadmašna u spremanju spanaća s mlekom i malo belog luka. Zbog toga mi je kad sam se osamostalio baš bilo teško da se naviknem na restoransku hranu, posebno nakon što sam se razveo od supruge Mine, takođe solidne kuvarice.

Slabost su mu slatkiši. Može da ih jede u bilo koje doba dana u velikim količinama. Zahvaljujući čokoladi završio je Fakultet dramskih umetnosti.

- Ostajali smo na predavanjima i vežbama po čitav dan, a pošto je restoran na faksu bio užasan, mnogi su odlazili u obližnje novobeogradske blokove u potrazi za dobrim zalogajem. Mene je to mrzelo, pa bih smazao jednu čokoladu pre podne, drugu po podne, i tako tokom čitavih studija. Bio sam mlad i sagorevao sam toliki šećer bez ikakvih problema, na meni se ništa nije videlo. Kilogrami su počeli da se gomilaju tek posle četrdesete. Najteže odolevam mlečnim čokoladama, posebno onim punjenim karamelom, kao i pralinama, domaćim vanilicama i grilijaš torti.

Međutim, bez obzira na to koliko voleo slatkiše, predstave uvek igra na prazan stomak.

- Nikad ne jedem pre izlaska na scenu, nisam čak ni pokušavao jer sam siguran da se ne bih osećao dobro, verovatno bih bio trom i prispavalo bi mi se. Iskreno, zavidim ljudima koji umeju da uživaju u hrani, posebno ukoliko je spremaju negde u prirodi, uz neko dobro vino. Jedina osoba koja se hrani gore od mene jeste Luka, sin moje pokojne svastike, glumice Vojke Čordić Čavajde, koji živi na pomfritu iz Meka. Malo sam bolji od njega. Pored slatkog, povremeno uzmem i nešto slano.

Na brojim gostovanjima po svetu bio je u prilici da testira različite nacionalne specijalitete.

- Nemci su gurmani i slični su nam kad je u pitanju gastronomija. U Kelnu i Hamburgu uživao sam u izvrsnim kobasicama s kupusom, pikantnim i sočnim, kao i u odličnom mesu, svinjskim medaljonima koje prvo obare, pa onda peku na roštilju. Uz njihove ukusne kajzerice pravo su savršenstvo, prosto se tope u ustima. U Australiji sam osim sa lokalnom imao prilike da se susretnem i sa raznim azijskim kuhinjama. Raspoložen sam ponekad za dobru morsku hranu, ali ne onu tipa britanskog “fiš end čipsa”. Probao sam delikatese sa čuvene riblje pijace u Melburnu, pošto se njihova ishrana uglavnom bazira na plodovima mora. U Holandiji, gde mi živi kćerka Majda, jeo sam razne sireve, kačkavalje. Najomiljeniji mi je njihov tradicionalni slatkiš, kraljičin kolač, koji se pravi s biskvitom, medom i karamelom. Njemu nikako ne mogu da odolim.

Još pamti služenje vojske u Puli, između ostalog i po izvrsnom pasulju, ali ne vojničkom.

- Nekolicina nas odlazila je u restoran “Kvarner” u kome se spremala hrana za radnike brodogradilišta “Uljanik” i otkrili smo da tamo služe odličan čorbast pasulj s mesom iz gulaša. To je, uz duplu porciju kupus salate, bio pravi obrok za nas vojnike.

Duhovito priznaje da od svih salata najviše voli prasetinu i njene prerađevine, od čvaraka i kobasica do slaninice i kavurme. Rado jede i pihtije, ali samo pod uslovom da su dobro spremljene, kod proverenih majstora.

- Volim naša tradicionalna jela poput punjenih paprika, sarmica od zelja s kiselim mlekom, prebranca. Moram priznati da mi nedostaju starinske kafane s kariranim stolnjacima i pravom, ukusnom domaćom hranom.

Pošto se u poslednje vreme veoma trudi da se reši nezdravih životnih navika, jede dosta zelene salate.

- Volim sve vrste zelene salate, kao i spanać. Voće naprosto obožavam, pre svega dinju i lubenicu, na njima bih bukvalno mogao da živim čitave godine, kao i na crnom hamburg grožđu.