Romi Šnajder:

Zvezda koja je izgubila volju za život

Pre tačno 30 godina, u maju 1982, glumicu Romi Šnajder našli su mrtvu u njenom stanu u Parizu. Sedela je za pisaćim stolom na kojem je stajala prazna boca crnog vina i započeto pismo u kojem otkazuje intervju jednom ženskom časopisu, prekinuto u pola rečenice. Smrt je službeno pripisana “prirodnim uzrocima”, srčanom udaru do kojeg je dovela preterana konzumacija alkohola, droge, sredstava za spavanje i tableta za mršavljenje, ali obdukcija nikad nije obavljena i mnogi su sumnjali da je prelepa glumica poklekla posle niza ličnih tragedija i oduzela sebi život. Bile su joj samo 43 godine.

- Ma molim vas, šta je, za ime božje, prirodno u smrti lepe mlade žene od 43 godine? - zavapila je Romina majka Magda koja je nadživela kćerku punih 15 godina.

Romi je svoje sunarodnike osvojila još kao tinejdžerka, ulogom Sisi, mlade princeze Elizabete koja je udajom za cara Franju Josipa postala austrijska carica. Filmove o Sisi videlo je gotovo dvadeset miliona Nemaca koji su Romi odmila nazvali Širli Templehof, stavljajući na nos Holivudu da i oni imaju dečje zvezde poput Širli Templ. Sladunjava filmska trilogija potukla je rekorde gledanosti i u Evropi žednoj romantike i nežnosti posle ratnih razaranja i pokrenula masovnu histeriju, pa je na aerodromima u Madridu, Parizu i Rimu, gde je Romi sletala tokom 1956. na promotivnoj turneji za “Sissi”, znalo da se okupi i po trideset hiljada obožavalaca koji su sedamnaestogodišnju zvezdu na rukama nosili iz aviona u aerodromsku zgradu.

Ali Nemačka je svojoj ljubimici brzo okrenula leđa kad je Romi, zasićena slatkastim imidžem Sisi koji se za nju zalepio, odbila da snimi četvrti nastavak uprkos vrtoglavom honoraru i praktično pobegla u Pariz, u potrazi za drukčijim filmovima i pravom ljubavi. Nije pomoglo što je, uz Marlene Ditrih, postala jedna od retkih nemačkih glumica koje su stekle međunarodnu slavu i što su je Francuzi proglasili najlepšom i najvećom glumicom veka. Za Nemce je bila izdajica, a kad se upustila u vezu s Alenom Delonom, bila je kurva. “Oh, Romi, kako si nisko pala”, jadikovao je jedan nemački tabloid. Tek kasnije Nemci su prihvatili da je Romi bila više od kičaste princeze Sisi: punokrvna glumica koja se najbolje snalazila pred kamerom i kompleksna, krhka žena koja je pretrpela i previše udaraca, uključivši i onaj najstrašniji, smrt sina.

- Na filmu sam sve, u životu ništa - govorila je.

Gluma je Romi Šnajder bila u krvi. Njena majka Magda Šnajder, istaknuta nemačka glumica, i otac Volf Albah-Reti, potomak slavne austrijske pozorišne dinastije Reti, bili su najpopularniji glumački par Nemačke toga doba. Rozemari Magdalena Albah, kako se zapravo zove Romi Šnajder, rođena je u septembru 1938. u Beču, ali je detinjstvo provela u nemačkom Berhtesgadenu kod bake Marije Šnajder, jer su zaposleni roditelji neprestano bili na snimanjima i turnejama. Za prvi kćerkin zubić saznali su iz dopisnice koju im je poslala dadilja Trudi.

Kad je bila u Berhtesgadenu, Magda je često posećivala Hitlera u njegovoj tamošnjoj rezidenciji, a Firer je jednom izjavio kako mu je ona omiljena glumica. Romi je kasnije tvrdila da je Magda bila Hitlerova ljubavnica. Romin otac se pak radi karijere odrekao austrijskog državljanstva i prišao nacistima, pa tako Romi, koja je često naglašavala svoje austrijsko poreklo, nikad službeno nije bila Austrijanka.

Mala Romi bila je ljupka devojčica, i to je znala. Jednom se kao petogodišnjakinja vratila s dečjeg rođendana kličući: “Rekli su mi da sam najlepše dete Berhtesgadena!” Da želi da bude glumica znala je već u internatu “Goldenstein” kod sestara avgustinki kud su je poslali s 11 godina i gde su joj ostale devojčice zavidele jer je znala da zaplače po narudžbini. “Da je do mene, odmah bih postala glumica, baš kao mama!” zapisala je Romi u dnevnik. Tokom četiri godine internata majka ju je posetila ravno dva puta, otac nijednom. U međuvremenu se Magda razvela od hroničnog preljubnika Volfa i počela vezu s Hansom Herbertom Blachajmom, bogatim kraljem restorana.

Školovanje je Romi prekinula s nepunih 15 godina kad joj se ispunila želja da postane glumica jer joj je majka obezbedila prvu ulogu, u filmu “Kad procveta beli jorgovan” u kojem su obe glumile - Magda majku, a Romi njenu kćerku. Nakon tog filma Romi je postala miljenica publike i usledio je niz sličnih uloga koje su kulminirale trilogijom o Sisi. Uz Romi se i Magda posle zastoja u karijeri vratila među zvezde u velikom stilu, a preduzimljivi Blachajm, za kojeg se Magda udala krajem 1953, prepoznao je u Romi potencijal za veliku zaradu i preuzeo kontrolu nad njenom karijerom. I više od toga - očuh je insistirao da ga Romi zove gotovo ljubavnički Dadi, pravio joj ljubomorne scene kad je koketirala s filmskim partnerima i potajno joj davao nemoralne ponude.

A Romi je sve teže podnosila stereotipne uloge naivnih tinejdžerki koje je morala da igra i, još gore, saharinskoslatki kalup u koji su je ugurali. “Znaš li kako je to gadno kad cela zemlja čeka jedno razdevičenje?” gorko se poverila jednoj od retkih bliskih prijateljica. I dok je Blachajm odbijao ponude iz Holivuda i saradnju s renomiranim rediteljima kao što je Bunjuel, Romi se sve glasnije bunila pa se i usprotivila četvrtom nastavku Sisi, iako joj je očuh, da je nagovori, u sobu doneo kofer s milion maraka honorara. Kasnije je s Blachajmovog računa u Švajcarskoj nestala većina novca koji je Romi zaradila u mladosti, više od milion i po švajcarskih franaka koje je očuh proneverio da pokrije vlastite poslovne promašaje.

Prilika za begstvo ukazala se kad su Romi u filmu “Christine” ponudili istu ulogu koju je 1933. u verziji Maksa Ofilsa glumila njena majka. Partner u ljubavnoj melodrami bio joj je tri godine stariji Alen Delon, tada još gotovo nepoznat glumac “ledene” lepote, tim privlačniji jer je mirisao na opasnost: ranije se borio u Indokini i imao veze s mafijom i kriminalnim podzemljem. Nije čudo što je neiskusna Romi pala na njegov šarm i otišla s njim u boemski Pariz da se, daleko od mame i očuha, prepusti slobodnoj ljubavi. “Možda ću jednom hteti muža i decu, ali ne još, profesija mi je sad važnija”, zapisala je Romi u dnevnik, ali je njena prijateljica, spisateljica Fransoaz Sagan, tvrdila da Romi ni dnevniku nije poveravala ono što je duboko u sebi želela, a to je da se uda za Delona. Ali on nije hteo: “Ne mogu da podnesem te birokratske zavrzlame!” govorio je.

Zabrinuta Magda i proračunati Blachajm ipak su mladi par nagovorili na kompromis, da umanje skandal Romi i Delon su se verili 1959. u Luganu. Ipak, malograđanska institucija veridbe nije sprečila neobuzdanog Delona da tokom pet godina zajedničkog života s Romi nastavi da spava i s muškarcima - jednom ga je Romi zatekla u krevetu s partnerom - i sa ženama, među kojim je bila još jedna Nemica, pevačica i glumica Niko, koja mu je 1962. rodila sina; iako ga Delon nikad nije priznao, Kristijana Arona odgajili su njegovi roditelji. Ali i Romi se promenila.

“Želim da budem prava Francuskinja po tome kako živim, volim, spavam i odevam se”, zapisala je. Koko Šanel ju je naučila kako da smrša i kako da se elegantno odene, a Delon kako da slobodno voli i Romi se bacila u seksualne avanture s neutaživim apetitom. U veze sa strane upuštala se naročito kad bi završila snimanje, jer joj je, kako je rekla, ostajalo osećanja napretek. “Ko je rekao da je nimfomanija bolest - u krizama u pauzi između snimanja je zdrava!” napisala je kasnije. Nakon što je s Delonom nastupila u pozorištu u komadu “Šteta što je bludnica” u Viskontijevoj režiji i dobila pohvale publike i kritike, karijera joj je krenula; snimila je “Bokačo ‘70” s Viskontijem, radila s Orsonom Velsom i Otom Premingerom.

Ali uprkos priči o slobodnoj ljubavi, strahovito ju je pogodilo kad su u jesen 1963. sve evropske novine objavile fotografije Delona na plaži dok mu u krilu sedi mlada žena s velikim šeširom - glumica Natali Bartelemi. Tipično za Delona, nije joj rekao u lice da je ostavlja. Kad se vratila sa snimanja s Džekom Lemonom u Holivudu, Romi je u njihovom praznom pariskom stanu zatekla buket ruža i kratku poruku: “Otišao sam u Meksiko s Natali. Svako dobro. Alen.” Nedugo nakon toga Delon, taj protivnik braka, oženio se Natali koja je čekala njegovo dete, a Romi je sebi isekla vene.

Preživela je i utehu potražila u radu, snimajući “L’enfer” (“Pakao”) s velikim rediteljem Anrijem-Žoržom Kluzoom (film nikad nije završen jer je reditelj umro od infarkta tri nedelje nakon početka snimanja) i nešto veseliji projekat, komediju “Šta ima novo, mačkice?” za koju je scenario napisao Vudi Alen.

Na svečanom otvaranju Blachajmovih novih restorana u Berlinu, elegantna u “Chanelu”, Romi je upoznala glumca i reditelja Harija Mejena. Stariji od nje 14 godina, Mejen ju je osvojio jer joj je imponovao kao ironični intelektualac, ali polu-Jevrejin kojeg je Gestapo mučio u ratu bio je depresivac zavisan od svih mogućih tableta, uz to i oženjen glumicom Anelizi Romer. Romi se nije zbunila: isplatila je Anelizi dvesta hiljada maraka za razvod i 1966. se venčala s Mejenom, a krajem iste godine rodila sina Davida Kristofera.

Porodica se nastanila u četvorosobnom stanu u Berlinu. Romi se brinula za muževu karijeru i nalazila mu poslove, ali Mejen se nije iskazao ni kao reditelj Vagnerovih opera, ni kao glumac u sporednim ulogama, pa je počeo sve više da se petlja u Rominu karijeru, savetuje joj koje uloge da prihvati i da ulaže njen novac u Blachajmove poduhvate. Romi se pak oprobavala u novoj ulozi, domaćice, na svoj način: naručivala je od kuvarice konigsberger klopse, ćufte u sosu s kaparima, i mužu košulje od Viskontijevog krojača u Rimu, a sama je nabavljala šampanjac i vino. U takvom životu alkohola im je trebalo sve više, kao i optalidona protiv bolova i staurodorma za spavanje koje su gutali kao bombone.

 Kad je Delon pozvao Romi da mu, posle svega, bude partnerka u psihološkom trileru “La piscine” (Bazen), glumica je pristala. Tad su u Francuskoj gledaoci čekali u redovima pred bioskopskim blagajnama da ponovo na platnu vide par iz snova. Iako je Romi tvrdila da između nje i Delona nema više ničeg osim prijateljstva. “Ništa nije tako hladno kao mrtva ljubav”, rekla je - brak s Mejenom zapravo je bio završen. Romi se bacila na posao s mahnitom energijom, snimajući film za filmom, između ostalog i Viskontijevog “Ludwiga” u kojem je ponovo glumila Sisi, ali staru i ogorčenu, ni po čemu sličnu slatkastoj princezi iz mladosti. Snimanja su pratile i veze: dok je radila na “Les choses de la vie” Kloda Sotea, sprijateljila se s Mišelom Pikolijem, a u “Cesar et Rosalie” partner joj je bio Iv Montan, no Romi nije imala vezu s njim, nego s njegovom ženom Simon Sinjore. Feministkinje su joj posle zamerale da nikad nije priznala da je lezbejka, ali Romi to nije ni bila: jednostavno se povremeno upuštala u odnose sa ženama, ali je ipak više volela muškarce.

Od Mejena se razvela 1975. isplativši mu odštetu od milion i četiristo hiljada maraka kako bi zadržala starteljstvo nad sinom. Dok je Davida čuvala kućna pomoćnica, jer je Romi neprestano radila,

Mejen je patio odvojen od sina i sve dublje tonuo u alkoholizam i zavisnost od tableta. Na posletku se 1979. obesio o požarne stepenice svoje zgrade u Hamburgu.

Romi je toliko radila - ukupno je u karijeri snimila 61 film - jer je morala, tvrdio je Mihael Jurgs u glumičinoj biografiji: na njen račun u Švajcarskoj godišnje je stizalo između šesto hiljada i milion i po franaka, ali najveća francuska filmska zvezda sve vreme je bila na ivici bankrota. Kud je odlazio sav taj novac? Živela je na visokoj nozi, posedovala je nekoliko stanova i kad bi joj dunulo, poklanjala je skupe “Cartier” ogrlice, ali je najviše trošila na drogu, smatra Jurgs. U jednom trenutku dugovala je sedam miliona franaka poreza.

Dok je u Francuskoj imala i više nego dovoljno posla, nijedan nemački režiser nije joj nudio uloge, premda je ona silno želela da opet radi u domovini. Htela je da glumi u “Izgubljenoj časti Katarine Blum”, ali Volker Šlondorf angažovao je pozorišnu glumicu Angelu Vinkler. Fasbinder joj je ponudio glavnu ulogu u “Braku Marije Braun”, ali strahovao je od Romine sklonosti piću i zahteva na setu - bila je javna tajna da na snimanju svaki dan mora imati bocu šampanjca i dve boce bordoa, a treba joj obezbediti i muškarca za seks - te je saradnja konačno propala kad joj je na pregovorima rekao da je “glupa krava” a ulogu je dobila Hana Šigula. Napokon je Romi sama organizovala povratnički film, “Grupni portret s damom” prema romanu Hajnriha Bela, koji je režirao Aleksandar Petrović. Bel je sarađivao na scenariju, ali se onda povukao iz projekta i ceo film je za Romi bio katastrofalno iskustvo, Ipak, nešto je bilo dobro: shvatila je da je ponovo u drugom stanju.

Tad je već bila u braku s Danijelom Bjasinijem, kojeg su joj “stavili na raspolaganje” na snimanju filma “Trio Infernal”. Prvo ga je zaposlila kao ličnog sekretara, s mesečnom platom od 2.500 franaka, ali odnos je s vremenom prerastao u više od poslovnog, jer se 11 godina mlađi Bjasini ne samo brinuo da računi budu na vreme plaćeni i da Romi stigne na snimanje nego je i vodio Davida u školu, vozio ga na motoru, igrao se s njim i upoznao ga sa svojim roditeljima koji su ga prihvatili kao rođenog unuka.

A Romi je posle veza s Žan-Lujem Trentinjanom i nemačkim glumcem Brunom Gancom koje nisu vodile nikud, htela neki čvršći odnos. Za Bjasinija se udala 1975, a nedugo nakon toga spontano je pobacila njihovo prvo dete. Zato se obradovala kad je shvatila da je ponovo zatrudnela i 1977. na svet je došla kćerkica Sara, koja je, verna porodičnoj tradiciji, i sama postala glumica, a kao mlada devojka tako je neverovatno ličila na majku da su je nemački mediji upravo proganjali.

Sarino rođenje nije spaslo brak njenih roditelja koji je brzo zapao u krizu. Tabloidi su pisali o Bjasinijevim neverstvima i o tome kako luksuzno živi na ženin račun, što je Romi razdiralo, a uz to ju je duboko pogodilo Mejenovo samoubistvo. Još bolniji udarac zadao joj je tad četrnaestogodišnji David, koji je, kad su se Romi i Bjasini 1981. najzad razveli, odlučio da ostane s očuhom jer mu se nije sviđao mamin novi ljubavnik, francuski producent Loran Peten. A onda je, ni tri meseca nakon što je Romi odstranjen tumor s bubrega, David poginuo u apsurdnoj nesreći: hteo je da pređe preko gvozdene ograde kuće dede i bake Bjasini u pariskom predgrađu, izgubio ravnotežu i nabio se na šiljke. Umro je iste večeri u bolnici od gubitka krvi.

Romi je noćima nakon toga lutala Parizom, izbezumljena od bola i nesanice. Gotovo je neverovatno da je ni pet meseci posle tragične smrti sina snimila film koji će joj biti poslednji, “La passante du Sans-Souci”, ulogu žene koja pokušava da zaštiti jednog dečaka od nacista. Kad su je pitali kako je smogla snage da stane pred kameru s vršnjakom svog Davida, odgovorila je: “Najbolje je predati se radu… pomaže da se bar načas zaboravi.”

Posle napornog snimanja pobegla je s Petenom i malom Sarom na Sejšele u potrazi za mirom i odmorom, ali novinari su im neprestano bili za petama. Zato su po povratku u Francusku, shvativši da će samo tako naći željeni mir, u martu 1982. kupili kuću na selu, u Boa-san-Avoar, 50 kilometara od Pariza, i Romi je oduševljeno pisala majci: “Najzad imamo kuću! Divnu kuću u prirodi. Ovde ću podizati svoju kćerkicu, ovde ću kuvati pekmez, šetati se među stablima, napokon živeti kako treba. I ovde ću ostariti.”

Ali ništa od toga nije se ostvarilo. Dva meseca kasnije Romi je bila mrtva. Iako su joj posle operacije bubrega najstrože zabranili alkohol i tablete, pila je i dalje, katkad mešajući viski u crno vino da jače deluje, i dalje je pušila nekoliko kutija cigareta na dan i gutala tablete za spavanje i mršavljenje. Da li je te kobne noći namerno ili slučajno uzela svega previše, zapravo je svejedno.

- Kad je David umro, umrla je i Romi. Izgubila je volju za život - rekao je Delon koji je organizovao Romin pogreb i sahranio je na groblju u selu u kojem je sanjala da će ostariti. Delon je uredio i da se telo njenog sina prenese s groblja na kojem je počivao i sahrani pokraj majke. Testament kojim je Romi sve ostavila Petenu i Sari nikome nije značio ništa jer su od svega što je zaradila ostali samo dugovi.

Ali zato je Nemačka od tada sve godišnjice smrti i okrugle rođendane koje Romi nije doživela pažljivo obeležavala retrospektivama njenih filmova, izložbama njenih kostima, novim biografijama i brojnim novinskim analizama njene sudbine, a pre pet godina proglasili su je najomiljenijom nemačkom glumicom svih vremena. I sad je, povodom 30 godina od smrti, postavljena velika izložba u Bonu, propraćena knjigom fotografija pod naslovom “Romi Šnajder”. Domovina joj je najzad oprostila.