Vojislav Pantić: "Grlom u jagode" su moju generaciju naučile kako se postaje čovek
21.03.2017 15:14
Foto:
Član Odbora Beogradskog džez festivala, umetnički direktor Pančevačkog džez festivala i profesor matematike Vojislav Voja Pantić u intimnoj abecedi otkriva zašto je vinilna ploča najveći dokaz da je nesavršenost lepa, kako je na jednom koncertu u "Pioniru“ video boga i zbog čega je čim je kročio na Marakanu znao za koji klub će navijati
a Azra. Bend našeg odrastanja. “Tople usne žene”, “Gracija”, „Karta za sreću“, “Između nas”. Može li se bolje u tri minuta opisati ljubav?
b Beograd, naravno. Najlepši grad na svetu, uprkos prepunjenih kanti za smeće, kierajskih grafita, fensi kafića i gužve u prevozu. Neopisivo uzbuđenje povratka u grad, dok železničkim mostom prelazite Savu.
c Cveće. Splet jarkih boja i diskretnih mirisa prvih ruža na balkonu u kasno proleće. Ne znam da li bih se usudio da im pevam.
č Čes. Braća Lenard i Fil, i Lenardov sin Maršal, koji su nam za sva vremena ostavili bluz majstorije Vilija Diksona, Madija Votersa, Džona Lija Hukera, Badija Gaja i Čaka Berija. Takođe i naziv mog prvog, bluz benda, izašli smo na CD-u posle tri decenije!
ć Ćevapi. Najbolji kriterijum da je kafana dobra. Ako ćevapi ne valjaju, menjajte lokal. Omiljeni su u "Čuburi“.
d Dilan Bob. Divljan Vlada. Dejvis Majls. „Baš kao žena“, „dok dobuje kiša“ uz „skice Španije“. Mislim da nije moguće odabrati bolji zvučni koktel za divnu noć bez sna.
đ Đerka. Branka Đerasimović, moja razredna iz srednje škole. Izgovarala je uvrnute geometrijske pojmove kao da su u pitanju najslađi kolači nekog drugog sveta.
dž Džez. „Ako me pitaš šta je džez, nikada nećeš saznati“, reče jednom Luj Armstrong.
Iza horizonta: Snima se dokumentarni film o Lazi Ristovskom (video)
e Ešer, Moric Kornelis, holandski grafičar. Zagrljaj riba i ptica, ples anđela i đavola, istraživanje beskonačnosti, moguće u nemogućem. Eklipsa. Dva minuta čudesne lepote i neopisivog uzbuđenja u činjenici da ćete u tome uživati samo jednom u životu, 11. avgust 1999, na obali Palića. Nataša.
f Festival, Pančevački Jazz. Najlepša mala smotra džeza u regionu, u gradu sa najvećim procentom džez muzičara po glavi stanovnika.
g Grlom u jagode. Serija iz koje je moja generacija naučila kako se igra tvist, šta su leviske, koliko boli „međutim“, ko su Mali princ i Beatrića, a ko Anabel Li, sta je neurosis cordis i kako se postaje čovek.
h Hičkok. Jedini kome je zaista uspelo da udruži trostruko „s“: strah, smeh i strast. I jedini koji me sad baš nervira: ima li smisla da jedan cinični britanski debeljko vrti i Ingrid Bergman i Grejs Keli i Kim Novak?
i Išleri. Čuveni specijalitet mama Zorke. Blaženi osećaj slatke tajne koja se topi u ustima i obuzima dušu u svoj svojoj divoti. Obavezni, trijumfalni finale svakog Svetog Nikole u Izvorskoj 37.
j Jugoslav. Moj tata, bio je prvi Jugoslav u Jugoslaviji. Kao student igrao je u kabareu „Komarac“ sa Zoranom Radmilovićem, preživeo je variolu i postao vodeći anesteziolog u zemlji.
k Klepton. Tinejdžer nije ostao kod kuće da bi gledao kako Jugoslavija pobeđuje Španiju usred Valensije, već pošao u Halu “Pionir” da vidi Boga, navučen jednim tekstom Pece Popovića. Kada se na “Lejli” upalilo sedam hiljada šibica, osvetlilo mu je životni put.
l Luis Kerol. Alter ego matematičara Čarlsa Lutvidža Dosona, koji nam je poklonio da maštamo o zemlji čuda i istražujemo misterije simetrija iza ogledala.
Zaslužno: Omaž Prinsu i Džordžu Majklu na 59. dodeli Gremija
Lj Ljuska oraha. Čuva ga od kiše i mraza, pre nego što taj divni mozak prirode zamiriše u hrskavim palačinkama, ili u sladostrasnoj baklavi.
m Matematička gimnazija. Škola u kojoj odrastaju najbolja deca Srbije. Tu ne mislim samo na njihove medalje, ili na to da nikad ne žure napolje kada zvoni za kraj časa, već i na ispoljavanje najviših estetskih kriterijuma u muzici, filmu, književnosti. Mesto na kome učenici i profesori stalno uče jedni od drugih.
n “Neka niko ko ne poznaje geometriju ne ulazi ovde!”, pisalo je na ulazu u Platonovu akademiju. Tom rečenicom đacima poželim dobrodošlicu na prvom času u Matematičkoj. Jednom su mi i uzvratili. Na maturi!
nj Njuport. Pod tim imenom rođen je Beogradski džez festival. Kad je već nosio ime “mog” grada, Weather Report me je uvukao u džez, Čet Bejker opčinio, Modern Jazz Quartet rasplakao, a Diziju sam već plaćao pivo na šanku. Kad smo ga vratili Beograđanima, bio sam počastvovan da poželim dobrodošlicu Dejvu Holandu, da se topim u zagrljaju Gabi Novak, poklonim se geniju čika Čarlsa Lojda, a Vejnu Šorteru - uz zahvalnost za ono “uvlačenje” - zakačim bedž festivala za rever.
o Oči. Osmeh. Ona.
p Platonova tela. Pet poliedara savršene jednostavnosti i pravilnosti, u kojima su Platon i Kepler prepoznali simbole vatre, vazduha, zemlje, vode i Univerzuma. Nastajući jedan iz drugog objašnjavaju povezanost svega što nas okružuje.
r Radio. Tamo gde, kako je sanjao Mika Antić, žive mali ljudi. Posle hiljada napisanih tekstova i stotina televizijskih emisija, i dalje je neuporediv osećaj kada slušaocima poželite dobar dan, toncu mahnete rukom i krene muzika.
s Skijanje. Na vrhu planine pred zatvaranje skijališta sve se umiri. Oko mene je samo belo, ispred mene u daljini vidim idilično planinsko selo. Dok se lagano spuštam, želim da se škripa skija utopi u ritam prirode koja se sprema na počinak.
š Šahistkinja. Prva devojka koju sam poljubio. Jedna Dragana, šampion, u diskoteci na Hvaru, uz „The End“ Doorsa. Danas bi taj disk džokej verovatno izgubio posao.
Vasil Hadžimanov: Teško je opstati ako ne praviš kompromis sa vladajućim muzičkim trendovima
t Tiptri. Selo u Engleskoj gde rastu najslađe jagode na svetu. Kao tinejdžer brao sam ih za malu nadnicu gospodina Vilkina, a potom ipak urlao od sreće kad pronađem njegov skupi džem u radnjama širom Evrope. Strawbery Fields Forever!
u Uranak, Prvomajski. Na placu u Dobrom dolu, na Putu vina. Pečeno prase je obavezno, za predjelo vurda i čvarci, za dezert palačinke. Magnolija je već kočoperna, miris jorgovana nas hipnotiše, đurđevak je stidljiv u nežnoj lepoti.
v Vinil. Ritualno izvlačenje ploče iz omota, i stavljanje igle u prvu rilnu, a onda blaženi osećaj radosti kada krene da pucka iz zvučnika – najveći dokaz da je nesavršenost lepa.
z Zvezda. Moj deda Dušan trebalo je da bude rezerva Jakšiću u Montevideu. Godinama kasnije odveo me je prvi put na „Marakanu“, stadion na kome je branio u predratnoj “Jugoslaviji”, da mi kaže za koga ću da navijam. Konačno smo postali prvaci sveta.
ž Život. Čudo u kome treba uživati u svakom sekundu. Čudo kome se stalno vraćamo i čijim se novim uzbuđenjima neizmerno radujemo.
Komentari. (0)