Razotkrivanje: Nikola Glišić

Najveća želja glumca koji je zablistao u ulozi Strahinje u filmu ‘Pored mene’ je da na ulicama Havane zasvira perkusije sa lokalnim muzičkim sastavom uz kubansku cigaru i čašu ruma, kafu bi popio sa slavinim imenjakom Teslom, a odustao bi od putovanja na Mesec jer se plaši visine

Kakve utiske nosite sa Sarajevo film festivala?
Do sada nisam imao prilike da posetim Sarajevo pa je doživljaj bio još intenzivniji. Utisci su fenomenalni, pre svega zbog reakcije gledalaca na film “Pored mene” i osvojenog priznanja “Nagrada mlade publike” ali i atmosfere koju ovaj specifičan grad nosi. Naravno, ne bih izostavio ni čuvene sarajevske ćevape sa kajmakom, koji se jednostavno tope u ustima, kao ni kafu sa rahat lokumom.

A iz pulske Arene, gde je film imao svetsku premijeru?
Tamo je bilo dosta napeto jer je film u Puli prvi put stupio u kontakt s publikom. Nisam znao šta da očekujem i ta neizvesnost nije bila baš prijatna. Dobro je, preživeo sam. Na kraju je ispalo sjajno, osvojili smo Zlatnu arenu u međunarodnom takmičarskom programu i na to sam veoma ponosan, kao, uostalom, i cela ekipa.

Da li ste na snimanju uspeli nešto da naučite od Mirjane Karanović i Dragana Mićanovića?

Slobodno mogu da kažem da sam imao tu sreću da me gospođa Mirjana Karanović uči glumom i tajnama koje ta profesija nosi, a gospodina Dragana Mićanovića sam imao prilike da gledam dok je snimao, kad sam takođe imao šta da vidim i naučim. U svakom slučaju je to za mene bila velika čast i zadovoljstvo.

Igrali ste i u ostvarenjima “Šišanje” i “Zauvek mlad”. Koja od te dve uloge je bila zahtevnija?
U “Šišanju” sam imao ulogu, dok sam u “Zauvek mlad” na neki način više bio statista sa zadatkom, tako da je rad na prvom filmu bio daleko izazovniji i otvorio mi je put ka projektu “Pored mene”.

Da li biste voleli da dobijete ulogu u pozorištu?
Imao sam priliku da igram u pozorištu, doduše, bilo je to dosta davno, ali mi je to iskustvo ostalo u jako lepom sećanju. Bilo bi divno ponovo se prepustiti toj energiji momenta i živoj interakciji sa publikom na tim čuvenim daskama koje život znače.

Zbog čega ste odabrali glumu?

Možda je ona odabrala mene. Prosto je sve krenulo spontano, svidela mi se i samo sam joj se prepustio. Pozdrav za moju razrednu Suzanu Kićanović, nastavnicu srpskog jezika i književnosti u OŠ ”Ivan Gundulić”, znaće ona zašto.

Maštate li o Holivudu?
Za sada ne, želeo bih da se prvo ovde ostvarim i izgradim karijeru. Imam velike ambicije, ali se vodim onim “korak po korak”. Holivud sam posetio kao turista, možda neki sledeći put zakucam na njegova vrata kao glumac.

Najbolji savet koji ste do sada dobili?
“Nikolice, iskoristi to što nosiš u sebi, nemo’ guja da te pecne”.

S kojom istorijskom ličnošću biste voleli da popijete kafu?

Sa Nikolom Teslom, ali ne samo zato što smo imenjaci već i zbog moje naklonosti prema elektrotehnici, uostalom, pohađao sam ETŠ “Nikola Tesla”. Mislim da bih imao svašta da ga pitam, iako bih ga verovatno bledo gledao, baš kao i onu tablu u srednjoj školi kad bi se na njoj našla neka blok šema sa otpornicima, tranzistorima, kondenzatorima i raznim drugim čudima.

Idealno putovanje?
Kuba. Najveća želja mi je da u atlet majici zasviram perkusije na ulicama Havane, uz ceo muzički sastav, kubansku cigaru i čašu ruma. Voleo bih da mi se ta želja uskoro ostvari.

Da li biste voleli da otputujete na Mesec?
Imam strah od visine, previsoko je to za mene. Drugar Điđi me je pre neki dan zvao da se provozamo aviončićem “piper tomahawk”. Mislim se u sebi: “Đikac, druže, samo mi još to fali”. Ko zna, možda skupim hrabrosti za taj poduhvat, ali za Mesec su male šanse, takoreći nikakve.

Gde biste mogli da živite?

Na Kubi.

Razum ili emocije?
Čuo sam da ima neki film sličnog naslova, pa tamo verovatno sve lepo kažu. Šalu na stranu, pre sam za razum.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 643.