Putovanje Irfana Mensura: Papuče, meze i rakija na švedski način

Glumac i reditelj Irfan Mensur nedavno je boravio na jugu Švedske u poseti porodici sa kojom je proslavio rođendan i odlazak u penziju, gde je sem u slavljeničkoj torti i večeri uživao i u tradicionalnim sendvičima smorgusima, šetnji gradskim parkom i druženju sa prijateljima

 

Za Malme sam posebno vezan jer tamo žive moja majka, brat i očuh, a i zato što je taj grad bio moje prvo ozbiljno putovanje u inostranstvo - nakon Trsta, gde smo svi odlazili da se “obučemo”. Bilo je to sedamdeset i neke, i tada je na Slaviji postojao bioskop u kome su se prikazivali filmovi za odrasle koje su svi odreda zvali “švedski filmovi”. Moj tadašnji odlazak u Švedsku izazvao je stoga veliku pažnju drugova. Za njih ja sam išao u zemlju u kojoj su devojke prelepe i ne naročito stidljive, i verovali su da ću sigurno neku i da upoznam. Silno su se razočarali kad sam se vratio i ispričao im kako sam, čim sam došao, u jednoj diskoteci upoznao prelepu devojku plave kose s kojom sam proveo svih dvadeset dana tamo, a koja je bila Poljakinja - takođe u poseti porodici koja živi u Malmeu.

DVA RAZLOGA ZA SLAVLJE

Od tada pa do danas u taj grad idem makar jednom godišnje, a od kada postoje jeftini letovi i češće. Ponekad odem samo na ručak i kafu. Kofer mi praktično i ne treba. Što sam stariji, sve više imam potrebu da budem sa porodicom, i uvek smislim neki razlog, rođendan, praznik, svejedno, a pre nekoliko meseci povod je bio to što sam napunio šezdeset i pet i otišao u penziju. Organizovali smo lepo porodično druženje uz večeru i rođendansku tortu koju su mi spremili.

MIR KOJI PARA UŠI

Cela Švedska je sređena, prelepa i tiha zemlja. Do te mere sve savršeno funkcioniše da utiče na nerve, u mom slučaju - negativno. Umesto da me umiri, posle izvesnog vremena ta besprekornost počne da mi smeta. Ja sam toliko navikao na ovdašnju nesređenost da se tamo nerviram. Mnogo puta ostao sam zatečen sistemom po kome funkcionišu. Moj brat je jednom, na primer, u restoranu na feribotu našao tabakeru od čistog zlata i predao je konobaru. Nakon nekoliko meseci na vrata mu je došla policija i obavestila ga da vlasnik te tabakere nije pronađen i da ona sada pripada njemu. Za sve to vreme tabakera je od mog brata, preko konobara stigla do šefa sale, potom do kapetana broda, koji ju je predao službeniku u lučkoj kapetaniji, a on u biro za izgubljene stvari, gde je stajala tri meseca koliko traje procedura čekanja da se vlasnik javi. Kako se taj nije pojavio, data je policiji da je uruči onom ko ju je pronašao. Nisam mogao da verujem da je tako vredan predmet prošao toliko karika u lancu i da takva jedna procedura, striktno definisana, može da postoji. Kod nas bi taj lanac pukao već na prvoj kariki.

PAPUČE, MEZE I RAKIJA

Kako često odlazim u Malme, stekao sam poznanstva sa Šveđanima, uglavnom ljudima širokih evropejskih shvatanja, što bi se reklo, i bio potpuno šokiran kad sam shvatio da se kod njih svi izuvaju kada dolaze u goste. Domaćini ništa ne pitaju, već odmah na vratima dodaju papuče. Od posluženja iznesu kafu ili čaj, eventualno neki keks i - to je to. Koliko sam ja bio iznenađen izuvanjem, toliko su i oni našim gostoprimstvom. Za njih je alkohol posebna čast. Prvo im je čudno da im se uopšte nudi, a onda i to da flaša stoji na stolu i da mogu da sipaju koliko hoće. Moji, kada im dolaze gosti, iznesu i meze i alkohol, sve što imaju kod kuće, kako je i običaj kod nas. Šveđanima je to neobično, ali ne odbijaju ponudu, pogotovo ako je posluženje domaće, iz ovih krajeva. Sve im se dopada, i meze i rakija.

MJUZIKL SPEKTAKL

Nisam propustio priliku da odem u tamošnji teatar. Ne tako skoro odgledao sam i jedan njihov mjuzikl o vikinzima na velikoj sceni Gradskog pozorišta. Sedeo sam u prvom redu, a nekoliko sedišta od mene čovek koji je u ruci imao neku spravicu sa dugmićima koje je stalno pritiskao. Predstava je bila pravi spektakl. Na sceni su se događala svakojaka čuda, odjednom se pojavi voda, talasi, brodovi, oluje... Glavni glumac zapravo je bio njihov najpopularniji pevač. Zaista sam uživao i tek na kraju shvatio da je čovek iz prvog reda koji je imao spravicu u ruci pritiscima na dugmiće pozivao glumce, radio izmenu svetla, praktično vodio predstavu. Sve je u tom mjuziklu bilo kompjuterizovano. Pitam se šta bi me tek sada dočekalo.

MALI TRG

Znamenitosti Malmea mogu da se obiđu za jedan dan. Najstarija građevina je Crkva Svetog Petra iz XIV veka, poznata po gotičkim slikama na zidovima koje privlače ljubitelje umetnosti. Oni koji vole modernu arhitekturu ne propuštaju da vide zgradu neobičnog izgleda poznatu kao “izuvijani toranj”, najveću u Skandinaviji, koja ima pedeset i četiri sprata. S vrha ovog solitera pruža se pogled na ceo grad, koji seže čak do Kopenhagena u Danskoj. U centru ima nekoliko skulptura koje su meni posebno interesantne, naročito jedna na kojoj je prikazan orkestar. Mali trg pun kafića je mesto na kome vredi napraviti pauzu i oslušnuti duh tamošnjih stanovnika.

ZALJUBLJENI U SUNCE

Kada sam u Malmeu, najviše volim da šetam Gradskim parkom, i svaki put ostanem iznenađen jer vidim ljude koji se skidaju i sunčaju čim se pojavi zračak sunca. Šveđani vole sunce i beskrajno mu se raduju. Sunčaju se i kad je hladno, i zanimljivo je da su toliko navikli na to da se ne razboljevaju. Oni čak ne suše kosu nakon pranja, već mokre glave izlaze napolje bez obzira na to kakvo je vreme i kolika je temperatura. Mi ovde, koji smo navikli na suprotno, tamo bismo jednostavno nestali.

SAVRŠENSTVO NA RASPUSTU

Tokom vikenda građani Malmea su na raspustu. Izlaze, zabavljaju se, piju. To su dani kad sebi daju oduška. Njihovi klubovi su vrlo skupi i provod u njima mogu da priušte samo oni koji imaju mnogo para, što je slučaj sa većinom Šveđana. Niko ne vozi u alkoholisanom stanju jer su kazne za taj prekršaj toliko visoke da se to nikome ne isplati. Ja preko dana popijem kafu u nekom od kafića, koji takođe nisu jeftini, naročito ukoliko čovek poželi neko alkoholno piće. Topli napici imaju pristojne evropske cene.

SMORGUSI I KAVIJAR

Makar jednom dnevno kupim sebi njihove tradicionalne sendviče smorguse, sa račićima, majonezom, salatom i limunom. Baš su po mom ukusu. Obožavam i švedske paste od kavijara, a imaju ih dvadesetak vrsta, zavisno od začina koji je u njih stavljen. Sve mi se sviđaju i obavezno ih pazarim pred polazak u Beograd. Jačeg su ukusa i vidim da se ovde malo kome dopadaju, ali ja bih mogao da ih jedem svaki dan. Tamo sam pronašao i jedan začin koji se zove “italijanski”, tako piše na pakovanju. Nema šanse da otkrijem šta je u njemu, gomila nekog bilja samlevena u prah, ali je toliko lepog ukusa i mirisa da svaku salatu učini posebnom.

BICIKLI

Šveđani voze bicikle koji su dostupni na svakom koraku. Čovek na stanici gradskog prevoza može da ubaci žeton, uzme bicikl i njime se vozi koliko hoće, i onda ga ostavi na nekoj od stanica. Stanovnici su tolerantni i pristojni i nikada mi se nije desilo da vidim da neko viče, svađa se i slično. Mene sve to u početku fascinira, a potom počne da me nervira, i ma koliko tamo sve bilo lepo i sređeno, ja sam navikao na ovaj nemir ovde, u nekom miru bih sigurno uginuo kao fikus.