Kompozitor i najmlađi redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti Isidora Žebeljan (48) nedavno je otkrila novu strast - jahanje. Sada na obroncima Fruške gore svakodnevno uči da jaše, iako s konjima nije imala dodirnih tačaka još od detinjstva.
- Moji su poreklom Banaćani. Mamina i tatina familija uvek su imale konje i za bavljenje poljoprivredom i za jahanje. Deda me je kao devojčicu od pet-šest godina stavljao na konja bez sedla i vodio po dvorištu. I to je bio moj jedini kontakt sa tim zagonetnim životinjama sve do sada - otkriva Isidora. - Interesantno je da mi se dugi niz godina nije uopšte ukazala prilika da budem u njihovoj blizini, a kamoli da ih jašem. Međutim, kad smo ove godine suprug Borislav Čičovački i ja završili više nego napornu sezonu, odlučili smo da umesto na moru odmor provedemo na Fruškoj gori, gde smo otkrili i školu jahanja na ranču “Dobro prase” u Ledincima. Gledajući divne konje instruktora Dragana Lauša zaljubila sam se u njih i u ideju jahanja, pa sam onda ubeđivala supruga da se osmelimo i zajedno jašemo. Iako je isprva bio nepoverljiv pošto je visok dva metra i strahovao je kako će se snaći na konju, ipak je pristao. Smogli smo hrabrosti da prvo probamo, a onda nam se toliko svidelo da su izleti na konjima postali gotovo svakodnevni - meni su se vratili onaj osećaj iz detinjstva i sećanje na “jahanje” s dedom po dvorištu.
TRIJUMF SLOBODE
Poznata umetnica veoma brzo se adaptirala na kontakt s plemenitim životinjima.
- Odlično sam se snašla sa konjima. Iako smo i Borislav i ja početnici i tek otkrivamo tajne ovog sporta, imamo prvoklasnog učitelja koji nas polako uči svemu. Prvi put je najvažnije da se održite u sedlu, a malo je reći da sam bila uplašena kada je to trebalo da učinim. Neobičan je osećaj, imate utisak da ćete svakog sekunda pasti, vrlo ste blizu vrata životinje, a meni je u sećanju ostalo da je vrat bio prilično daleko. Ili mi je tako izgledalo jer sam bila mala. Sedlo dolazi tačno podno vrata i delovalo mi je kao da ću svakog trenutka izgubiti ravnotežu i pasti na glavu. Učitelj nas je obučio kako da držimo dizgine i proniknemo u psihologiju životinje, pošto je vrlo bitno ko je glavni. I upravo tu je čovek na najvećem testu, kako da stekne toliko samopouzdanja da može da ovlada konjem da bi ga on slušao. Ukoliko konj oseti da jahač nema samopouzdanja, gotovo je, nikad ga neće slušati. Suprug i ja smo to gotovo iz prve uspešno savladali, mislim da nam je i prvi čas dobro protekao. Sve životinje u školi zaista su prelepe. Ima ih pet, ali se za obuku koriste četiri: Lusi, Sunčica, Petra i Gari. Jedini problem je što usput vole da grickaju razne poslastice po šumi, ali i to je deo lekcije kako ovladati konjem: na koji način da krene, kako ga zaustaviti, kuda da ide.
Osećaj slobode prilikom jahanja kroz gustu šumu ne može da uporedi ni sa jednim drugim iskustvom.
- Imate utisak kao da klizite kroz prostor i vreme. Vrlo je slično plivanju, ali su predeli potpuno drugačiji, možete da vidite najluđe pejzaže koje ne biste primetili kad biste tuda išli pešice. Borislav, pošto je visok, stalno se bori s granjem.
Kompozitorka u šali kaže da suprug i ona imaju različit pristup jahanju, ona hedonistički, a on botanički, ali da oboje podjednako uživaju u tome. Na Fruškoj gori učiće jahanje dok budu mogli, odnosno dok im u oktobru ne počne nastava, Isidori na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti, a Borislavu na kragujevačkom Filološko-umetničkom fakultetu, gde predaju. Ona čak razmišlja da sa jahanjem nastavi i kad se bude vratila u Beograd, a san joj je da potera konja u galop.
- Već sam sebe videla u galopu i neću se smiriti dok to ne ispunim. Instruktor Dragan kaže da je to vrlo individualno i da bi učenik trebalo da prođe 25 časova kako bi bio spreman za to, jer mora da savlada kompletnu kontrolu konja.
Osim sa konjima, Isidora je na Fruškoj gori uspostavila kontakt i sa drugim životinjama, poput ježeva koji često dolaze da kradu hranu za mačke.
- Priroda je čudesna, fascinantno i snažno deluje na nas, a kad nam u tom okruženju stignu mejlovi, uzrokuju mnogo manje stresa nego što bi inače da smo u Beogradu. Grad i užurbanost nam se čine sasvim daleko. S obzirom na to da puno putujemo, bili smo na raznim drugim, možda za nas i neobičnijim mestima, a samo se ovde zaista osećamo kao kod kuće - tvrdi kompozitorka.
Komentari. (0)