Jelena Kršić: Volela bih da me pamte po osmehu i mojim delima

Četrdesetdevetogodišnja umetnica, čija je skulptura ‘Čekam da se to desi’ prikazana na 57. Bijenalu u Veneciji, uvek je u strahu da će zaboraviti pasoš i zakasniti na avion, pasionirano skuplja sećanja na lepe trenutke i volela bi da je pamte po osmehu i delima

Čime ste se predstavili u Veneciji?

- Na poziv Evropskog kulturnog centra predstavila sam skulpturu “Čekam da se to desi” iz opusa “O izvesnim samoćama”. Rad je prikazan u “Palazzo Mora”, na izložbi “Personal Structure”. Velika mi je čast što se našao uz dela poznatih svetskih umetnika poput Joko Ono i Marine Abramović.

Šta simbolizuje skulptura?

- Ženu koja sedi na crvenoj kocki. Sedi nestabilno na samoj ivici kocke, telo joj je izvijeno, treperi od nesigurnosti. Veruje da će se ostvariti i živeti u skladu sa prirodom svoje najdublje i najčistije suštine.

Koja su vam se dela na Venecijanskom bijenalu posebno dopala?

- Performans “Faust”, koji je i nagrađen Zlatnim lavom. Taj rad je uznemirio publiku ispred paviljona, osećala se neverovatno snažna energija, a dopalo mi se i što je izuzetno likovan.

Zbog čega ste izabrali da se bavite skulpturom, a ne slikarstvom?

- Htela sam da budem slikar, sve dok nisam ušla u vajarski atelje i odmah, definitivno, prepoznala vajara u sebi.

Šta je u današnjem svetu precenjeno?

- Lažni sjaj.

Da li ste nostalgični?

- Bila sam. Zbog Maribora. Tamo sam rođena i živela prvih sedam godina kao u bajci. Trebalo je četrdeset godina da ponovo odem.

Jeste li namćor kada se probudite?

- Pitala sam ukućane, kažu retko.

Kojom mišlju se tešite u teškim trenucima?

- Posle kiše uvek sine sunce.

Šta najčešće slušate dok vozite?

- Neku radio-stanicu. Mada ih često menjam, jer muzika mora da bude u skladu sa mojim raspoloženjem, a ja sam raspoložen vozač.

Najveći strah i kako ga otklanjate?

- Ćud prirode. Više puta sam doživela da priroda poludi i postane preteća. Ne shvatam je olako i ne izazivam.

Najbrže vas izbaci iz takta?

- Monotonija. Moja priroda traži promenu ritma.

Šta u vama budi optimizam?

- Putovanje u pripremi, putovanja i, naravno, povratak kući.

Muzika koja je obeležila vaše odrastanje?

- Dečje, partizanske i pesme o Titu, potom sa generacijom rokenrol, a u kući džez.

Da ste sportista, bili biste?

- Možda gimnastičarka, to je sport kojim sam se najviše bavila. Nedavno sam otkrila luk i strelu. Strelac, golfer, džokej. Teško bih se opredelila.

Šta skupljate?

- Sećanja na lepe trenutke.

Da li biste otišli u kosmos kada bi vam neko poklonio kartu?

- Pre dvadesetak godina bih odmah pristala, sad već razmišljam o komforu.

Čega se plašite?

- Da ću zaboraviti pasoš i zakasniti na avion.

Po čemu biste voleli da vas pamte?

- Po osmehu i, naravno, po mojim delima.

U kojim prilikama lažete?

- Kad nešto impulsivno kupim, pa mi je neprijatno da kažem koliko sam platila. Na kraju priznam, a i moji ukućani više nisu naivni.

Kojim knjigama se neprestano vraćate?

- U poslednje vreme im se ne vraćam. Verovatno ću to činiti kad usporim ritam.