Droga, alkohol, propali brakovi, suicidne ideje: Džoni Holidej - Buran život poslednjeg francuskog idola

Najpopularniji francuski pevač, na čijoj se sahrani okupilo milion ljudi, prodao je više od 110 miliona albuma, zbog ljubavi je pokušao da se ubije, borio se protiv zavisnosti od droge i alkohola, a smirio se tek uz četvrtu suprugu Leticiju

Pevač Džoni Holidej umro je 6. decembra, u 74. godini, a na poslednji počinak tri dana kasnije ispratio ga je ceo Pariz. Čak milion njegovih poštovalaca koračalo je trotoarom dok je povorka od 700 motora Harley Davidson polako vozila za belim kovčegom s pevačevim telom niz Jelisejska polja, od njegove kuće u Nanteru do Crkve Svete Magdalene. Veličanstveni ispraćaj upriličen je na zahtev francuskog predsednika Emanuela Makrona, velikog Holidejovog obožavaoca, koji se obratio okupljenima u oproštajnom govoru rečima:

- Džoni je bio vaš. Džoni je bio svoja publika. Džoni je bio ova njegova zemlja.

Kovčeg su u crkvu uneli pevač Maksim Nusi, poznat kao Jodelis, Holidejov menadžer Sebastijan Faran i članovi porodice, a uz Džonijevu suprugu Leticiju i kćerkice Žad i Žoj, prisutni su bili i bivši predsednici Fransoa Oland i Nikola Sarkozi, takođe Holidejov fan koji navodno zna sve njegove pesme napamet, kao i pevačica i glumica Silvi Vartan, prva Džonijeva žena, koja se od bivšeg supruga i svoje velike ljubavi oprostila poljubivši kovčeg. Mediji su bujicom emotivnih tekstova i priloga odali počast čoveku kojeg su nazvali “poslednjim idolom” i francuskom legendom, a u jednom časopisu čitulja je objavljena pod naslovom “Kralj je mrtav”. Kao što je jednom rekao Holidejov prijatelj Karlos:

- Džoni je Viktor Igo pesama; ako on umre, Francuska će stati!

Za Francusku i francusko govorno područje Holidej je bio zvezda mitskih razmera, čovek koji je i svojom muzikom i svojim izgledom na neki način otelovio sve ono što je Evropljane privlačilo u američkoj kulturi: seksepil, sposobnost transformacije, ljubav prema brzini, slobodi i opasnosti. U tesnim kožnim pantalonama, u kojima je zavodljivo izvijao bokovima, bio je francuska verzija kralja roka Elvisa Prislija, dok je sa svojim motorima Harley Davidson podsećao na Džejmsa Dina.

Ameriku je obožavao još odmalena, kad je na posleratnom radiju slušao Badija Holija, a u bioskopu gledao Elvisa. Kad je 1960. snimio prvu ploču u rokenrol stilu, Francuska je poludela jer još nikad niko nije takve pesme pevao na francuskom. Ploča je postala hit, a njegovi koncerti tako posećeni da su na ulicama izbijali neredi. Na nastupu na trgu Plas de la Nasion 1963. okupilo se 200 hiljada tinejdžera, koji su se penjali na stabla da ga vide.

Neko vreme čak su mu zabranjivali javne nastupe - jer su previše provokativni i amerikanizovani. To mu je, naravno, donelo još veću popularnost. Kad je 2000. održao koncert na Ajfelovom tornju, u publici je bilo pola miliona ljudi, a još 9,5 miliona pratilo je nastup na televiziji, što je šestina stanovništva Francuske.

Tokom karijere Džoni je snimio više od hiljadu pesama, prodao 110 miliona ploča, imao više od 60 platinastih i zlatnih albuma, bio na više od 100 turneja, glumio u tridesetak filmova i na naslovnici Paris Matcha pojavio se više od bilo koga drugoga. Ipak, Amerika, koju je obožavao, nije mu uzvraćala istom merom: tamo je bio praktično nepoznat. Kad je izdao jedini album na engleskom, gramofonska kompanija Universal prodavala ga je samo u zemljama francuskog govornog područja, a kad je 2014. organizovao turneju po SAD, koncertne dvorane punili su uglavnom obožavaoci koji su doputovali iz Francuske ili Francuzi nastanjeni tamo, pa ga je list USA Today jednom opisao kao “najveću rok zvezdu za koju nikad niste čuli”.

Tako je pevač, čiji je burni privatni život, pun droge, saobraćajnih nesreća, brakova i pokušaja samoubistava, u Francuskoj neprestano bio na meti medija, dok je u Los Anđelesu, gde je kupio kuću kako bi izbegao visoke francuske poreze, mogao nesmetano da hoda ulicama i vozika se svojim harlijem po pustinjama Kalifornije i Nevade odsedajući putem u jeftinim motelima a da ga pritom niko ne prepozna.

Džoni Holidej rodio se kao Žan-Filip Sme 1943. u okupiranom Parizu. Roditelji su se ubrzo razveli i praktično napustili sina: majka Francuskinja, manekenka, bila je zauzeta revijama za poznate modne kuće, dok je otac Belgijanac, cirkuski artista, uglavnom bio okupiran pićem. Brigu o dečaku preuzeli su njegova tetka Elen i njen muž, koji su vodili porodičnu kabaretsku trupu pa je Žan-Filip, umesto da ide u školu, izlazio na pozornicu i zabavljao publiku pesmom između tačaka. Ime Džoni dao mu je Elenin muž, a prezime je uzeo prema umetničkom imenu pod kojim je porodična trupa nastupala - Halidej, što je slučajnom greškom na omotu prve ploče postalo, i ostalo, Holidej.

Kakvom muzikom želi da se bavi Džoni je otkrio kad je 1957. video film sa Elvisom Prislijem.

- Njegov glas, pokreti, sve je bilo seksi. Prvi put kad sam ga video bio sam paralisan - rekao je posle muzičar čija je prva singlica “Laisse les filles”, verovatno prva francuska rok pesma, 1960. postala hit, a već sledeće godine prodao je milion primeraka francuske verzije “Let’s Twist Again” pod naslovom “Viens danser le twist”.

Trenutak je bio dobro pogođen. Posleratna Francuska potisnula je svoju ne tako slavnu ratnu prošlost i okrenula se novoj, mladalačkoj kulturi: spisateljica Fransoaz Sagan objavila je roman “Dobar dan tugo” 1954. s nepunih 18 godina i postala zvezda, Brižit Bardo pojavila se 1950. na naslovnici Ellea kao 15-godišnjakinja - te prigrlila američki film, književnost i muziku. Holidej se uklopio u duh vremena, ne samo muzičkim izražajem - u kojem je uvek bio u toku s onim što se događa u rokenrolu u Americi i Engleskoj, pa je tako 1966. pozvao Džimija Hendriksa i njegov sastav Experience da mu budu predgrupa, a posle doveo Džimija Pejdža u Francusku na snimanje - nego i još jednom američkom crtom: bio je “self-made man”, čovek koji se probio zahvaljujući isključivo svojim sposobnostima i upornosti, bez porodičnog pedigrea i bez ikakvog formalnog obrazovanja.

Nacionalno popularan, davao je i mnogo štofa medijima, koji su imali šta da prate. Prvi put se oženio 1965. Silvi Vartan, na ceremoniji u kući njenih roditelja u selu Lokonvil. Događaj je trebalo da bude tajna, ali se pretvorio u haos s više od 2000 paparaca i pomahnitalih tinejdžera. U leto sledeće godine rodio im se sin David, a kako je Džoni samo nakratko posetio majku i dete, počelo se govorkati o bračnim problemima. A njih je bilo: pevača su već tada počeli da proganjaju poreznici, zbog čega se zaduživao kod svoje gramofonske kompanije, postao zavisan od alkohola, droge i, naravno, cigareta Gauloises bez filtera.

Kad je Silvi zapretila razvodom, pokušao je da se ubije presekavši vene i nagutavši se barbiturata. Jedva je preživeo, supruga mu je pružila još jednu priliku, ali sreća nije dugo trajala. Par je prvo doživeo tešku saobraćajnu nesreću iz koje je Holidej izašao lakše povređen, dok je Silvi bila unakažena i morali su nizom operacija da joj rekonstruišu lice. Zatim je on imao vanbračnu vezu pa su se ponovo rastali, a onda opet spojili, ali nakon što je Silvi pobacila drugo dete, a njihov zahtev za usvajanje bio odbijen, braku je definitivno došao kraj. No, bila je to istinska ljubav i par je ostao u dobrim odnosima sve do pevačeve smrti.

Džoni se 1981. oženio glumicom Babet Etjen, ali brak je trajao samo 62 dana. Zatim se 1990. venčao s Adelin Blondio, da bi se ubrzo s njom rastao pa ponovo venčao 1994. i razišao ni godinu kasnije, ovaj put konačno.

Leticiju Budu, kćerku svog starog prijatelja, upoznao je na otvaranju noćnog kluba u Majamiju i bila je to ljubav na prvi pogled uprkos razlici u godinama: njoj je bilo nepunih 20, njemu su bile 53. Venčali su se u proleće 1996, a zajedno su usvojili dve kćerke, obe vijetnamskog porekla, 2004. Žad i četiri godine posle Žoj.

Premda se u jednom trenutku činilo da će mu se karijera ugasiti, Holidej nikad nije pokleknuo i nije se povukao s muzičke scene. Nakon što je bio na oproštajnoj turneji “Tour 66” i 2009. izdao “live” album za koji je rekao da je poslednji, snimio je još nekoliko albuma i do lane nastupao na turneji pod simboličnim imenom Rester Vivant - “ostati u životu”.

U poslednje vreme mučili su ga zdravstveni problemi, pa se tako 2009. lečio od raka debelog creva, imao je i ozbiljnih problema s kičmom, dok mu je rak pluća dijagnostikovan ove godine. Novčani problemi su ga pak pratili celog života. Holidej je sasvim sigurno dobro zarađivao, ali očigledno nije znao najbolje da barata novcem. Neprestano je bio dužan svojoj gramofonskoj kompaniji Universal, koja mu je u počecima karijere pozajmljivala novac, a još više je dugovao poreznicima - oko devet miliona evra. Kao i mnogi poznati Francuzi s natprosečnom zaradom kojima nije bio po volji novi poreski sistem, Džoni se odselio iz domovine, u koju nije hteo da se vrati sve dok se ne smanji porez na bogate, i to samo nekoliko godina nakon što je 2002. pokazao vatreni patriotizam bodreći francusku fudbalsku reprezentaciju pesmom “Allez les Bleus!”, odeven u crnu kožu i s francuskom trobojkom na obrazu. Novi dom našao je najpre u Švajcarskoj, gde je kupio brvnaru od 320 kvadratnih metara na čarobnom položaju u Gštadu, a onda ju je prodao i preselio se u Los Anđeles.

- Mnogi misle da sam otišao u egzil kako bih izbegao plaćanje poreza. To je delimično istina, ali preselio sam se i zato što je atmosfera u Francuskoj naporna. Uvek sam se pitao zašto ti se u SAD ljudi smeše i čestitaju kad imaš dobar novi auto, dok ti u Francuskoj kažu da si lopov. To je prljavi mentalitet... Ne volim mediokritete, a mislim da levica tera u to - napisao je Holidej u jednoj od autobiografija.

Ostrvo Sveti Bartolomej, koje je zvao svojim rajem, otkrio je kad je uzeo slobodnu godinu i nedugo posle venčanja s Leticijom otišao s njom na raskošno krstarenje jahtom “Only You”. Isplovili su iz Majamija u februaru 1997, a putovanje završili dvanaest meseci kasnije u Njujorku. Putem su se, između ostalog, usidrili u luci Gustavija na Svetom Bartolomeju i zaljubili se na prvi pogled u čarobne ostrvske uvale i bujno zelenilo. Nedugo potom par se vratio na maloantilsko ostrvo u potrazi za kućom ili terenom za gradnju. Kad su napokon našli ono što su tražili, 2006. su po nacrtu arhitekte Filipa Stuvenoa počeli da zidaju vilu “Jade”. Izgradnja je trajala dve godine, a rezultat je predivna kuća od drveta i stakla uređena s mnogo ukusa, i sa “zen detaljima”, u kojoj su Holidejovi provodili što su više vremena mogli. Tamo se Džoni oporavljao i od posledica operacije diskus hernije koja se zakomplikovala toliko da su u bolnici Cedars Sinai u Los Anđelesu morali ga drže u veštačkoj komi. Nakon što se probudio pevač je, u depresiji od neizvesnosti i straha, odbio boravak u specijalizovanoj ustanovi u Malibuu i s Leticijom i decom otputovao na svoje voljeno ostrvo uveren da će tamo čudesno ozdraviti. I zaista se izlečio.

Kad je ovog septembra to područje pogodio uragan Irma vila je oštećena, ali pevač je svejedno stavio upotrebljiv deo kuće na raspolaganje onima koji su ostali bez krova nad glavom. Na Svetom Bartolomeju pobeđivao je bolesti, skupljao snagu i nadahnuće za nove poduhvate, družio se s porodicom i prijateljima, a sad je na njemu i sahranjen.

Nakon oproštaja u Parizu Leticija se sa kćerkama i tridesetak najbližih prijatelja, među kojima su bili i Žadin krsni kum, glumac Žan Reno, i njegova partnerka Zofija, ukrcala na privatni avion, koji košta 11 hiljada evra na sat, i odletela na Sveti Bartolomej. Tamo su se smestili u desetak vila, jer u vili “Jade”, koja još nije sasvim popravljena, nije bilo dovoljno mesta. Na poslednji počinak Holidej je ispraćen na groblju Lorient, gde je želeo da bude sahranjen okrenut prema moru i ulici, “da vidi prolaznike”. Po Leticijinoj želji svi su bili odeveni u belo, dok je cveće bilo šareno, kako nalaže ostrvska tradicija. Dan kasnije okupljeni su se vratili u Pariz, dok je Leticija s decom i svojom majkom ostala na ostrvu.

Za kraj se može samo Džoniju Holideju uputiti kompliment koji mu je bio najdraži, a to je: “Nastup je bio dobar”.