32 godine od smrti Zorana Radmilovića: Poslednje reči "kralja humora i improvizacije"

Na današnji dan, pre tačno 32 godine, preminuo je jedan od naših najtalentovanijih i u narodu najomiljenijih glumaca, Zoran Radmilović.  Poslednju 299. predstavu „Radovan III"odigrao je 9. jula, uz velike bolove. Tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. Preminuo je od problema sa digestivnim traktom.

Preminula ćerka Zorana Radmilovića

- Ja sam čovek koji pokušava da gleda život sa smešnije strane. Čini mi se da bi tako trebalo. Preporučio bih svim ljudima da pokušaju tako da žive - govorio je bard glumišta.

A post shared by Marina Stankic (@marinastankic) on Jul 21, 2015 at 2:04pm PDT

Zoran Radmilović  je rođen 11. maja 1933. godine, od oca Momčila, sudije i majke Ljubice, domaćice, u Zaječaru. Po očevoj želji upisao je Pravni fakultet u Beogradu i posle dve godine ga napušta. Potom je studirao na Arhitektonskom koji takođe napušta, a ubrzo upisuje Filološki fakultet, odsek engleski jezik. Uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD „Ivo Lola Ribar“. Tada odlučuje da napusti studije engleskog jezika i posvećuje se glumi. Na nagovor glavne glumice, koja mu je bila simpatija sa kojom je bio partner u kulturnom umetničkom društvu upisuje i postupno apsolvira glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, te započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome je isprva nastupao u manje značajnim predstavama. Diplomirao je 1963. godine po povratku iz vojske.

Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović dobija naslovnu ulogu predstavi „Kralj Ibi“ (na sceni Ateljea 212). Tokom nastajanja predstave njegova glumačka nadarenost dovela je do trijumfa improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.). Kasnije će „svoju scenu“ ponovo predstaviti (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića) dve decenije.

Na filmu je debitovao 1962. godine ("Čudna devojka", Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima "Glineni golub" (T. Janić, 1966), "Ram za sliku moje drage" (Mirza Idrizović, 1968), "Pogled u noć" (N. Stojanović, 1968), "Paviljon 6" (L. Pintilije, 1978), "Srećna porodica" (Gordan Mihić, 1980).

Briljirao je na filmu, u pozorištu, ali uloge po kojima ga publika najradije pamti su u "Radovanu III", za koju je dobio titulu "Kralja humora i improvizacije" i po mnogima "ulozi njegovog života" u „Kralju Ibiju“

A post shared by →_→ (@the_sundance_kid_biberce985) on Jan 16, 2016 at 8:34am PST

Godine 1985. objavio je u NIN-u "Pismo jačem", kza koje će se ispostaviti da je svojevrsni testament glumištu (tekst je pisao 1980. godine, a objavio tek pet godina kasnije).

Prenosimo vam deo teksta koji veliki glumac tada napisao:

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.

Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.

Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.

A post shared by Mebl Štofovi 063/224-131 (@mebl_stofovi_ivan) on Jun 10, 2017 at 12:17am PDT

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...

Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja

Zoran Radmilović