Ivan Bosiljčić: Iz inata nevaspitanima

Prezauzetog glumca uskoro očekuju dve velike premijere, zbog čega ponekad gotovo da ne izlazi iz pozorišta, ali ipak svaki dan započinje i završava sa suprugom Jelenom Tomašević i njihovom trogodišnjom Ninom

U ovom periodu nije jednostavno doći do našeg istaknutog dramskog umetnika Ivana Bosiljčića (36). Po ceo dan je u pozorištu, jer su u punom jeku pripreme za čak dve predstave, čije su premijere planirane za decembar. Najpre ćemo ga 2. decembra gledati kao grofa od Lestera, u njegovom matičnom Narodnom pozorištu, u predstavi reditelja Miloša Lolića “Marija Stjuart”, a 18. decembra ući će u kostim glamuroznog Velikog Getsbija u istoimenom komadu rediteljke Ane Radivojević Zdravković, i zaigrati u priči rađenoj po romanu Skota Ficdžeralda, na sceni opere i teatra Madlenianum. Dešava se da uz ove dnevne obaveze uveče igra i u nekoj od predstava s redovnog repertoara, a ponekad praktično sve vreme ne izlazi iz pozorišta. Uprkos tome, svaki dan započinje i završava sa suprugom Jelenom Tomašević Bosiljčić (31), našom poznatom pevačicom, i njihovom trogodišnjom kćerkom Ninom, i tako je vreme koje provede na poslu idealno zaokruženo.
Susret smo organizovali u kasno popodne, nakon što je završio s probama u Narodnom pozorištu i Madlenianumu. Pomislili smo da zbog takvog poslovnog tempa u ovom trenutku nije lako biti u njegovoj koži, ali nas je on demantovao sa osmehom na licu. Na njemu nismo videli tragove umora, već samo skoro dečiju radost i zadovoljstvo što može da se bavi poslom koji voli. Iskreno smo razgovarali o svemu: ulogama, nagradama, nadanjima, strahovima, porodici i životnim ciljevima.
- Pošto sam naslutio burnu pozorišnu jesen, iskoristio sam leto da se unapred spremim. To je jedna od pametnijih stvari koje sam sebi priuštio. S druge strane, reditelji s kojima radim tačno znaju šta žele od komada koji su im povereni, tako da uživam u dva pozorišta u istom danu - opisao nam je kako njegov život trenutno izgleda.

U “Velikom Getsbiju” igrate naslovnu ulogu. Na kakva razmišljanja vas je navela priča o svetu harizmatičnog i prebogatog, ali tragičnog junaka?
- Pre nešto manje od jednog veka, u vreme koje Ficdžerald opisuje u svom romanu, greh je, kao i danas, bio u trendu. Pisac demistifikuje pojam “američkog sna”. Takođe, upozorava da veliki san lako može da se pretvori u ništa manju propast ukoliko zafali jedna stvar - ljubav. I sami smo svedoci grozničave čežnje za novcem i njegovom potrošnjom. I kao što je “američki san” bio marketing za migrante, tako smo i mi žrtve reklamnih korporacija, koje su nam raspalile apetite i ubacile nas u trku za zaradom i momentalnom kupovinom njihovih proizvoda “neophodnih za život”. A kad dođe vreme da se damo porodici i prijateljima, osećamo se pohabano i iznureno i ne pada nam na pamet da se žrtvujemo za bližnje. Mi smo svoju žrtvu već podneli, to jest potrošili. Ipak, svakog dana imamo šansu da se probudimo iz pogrešnog sna i sačuvamo sebe za ljubav.

Kako biste nas upoznali s grofom od Lestera, koga ćete igrati u “Mariji Stjuart”?

- To je književni lik kakvog mnogi glumci priželjkuju. Robert Dadli, grof od Lestera, bio je čovek od najvećeg poverenja kraljice Elizabete Prve, ne zato što je bio najkompetentniji član njenog parlamenta, već zbog neobične bliskosti i skoro patološke uzajamne vezanosti. I dok bi drugima zbog sitnih grešaka letela glava s ramena, njemu je praštano neoprostivo. Predstavu o vrhunskim manipulacijama, zaverama, ljudskim vrlinama i slabostima, gledaćete na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

Spremajući jedan komad nastao po delu klasičnog romantizma i drugi iz perioda dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, šta zaključujete? Koliko su ta vremena i ljudi u njima zapravo bili drugačiji?
- Oba pisca razbijaju romantične slike o slavnim i bogatim junacima iz prošlosti, kakvih ima i danas. Mi možemo da pretpostavljamo kakvi su životi najbogatijih ljudi na planeti ili članova kraljevskih porodica. Možemo da se pitamo da li i dalje sklapaju brakove zbog umnožavanja kapitala i porodičnih interesa, da li se glavom plaćaju pogrešni potezi kao nekad, da li su usamljeni u svojoj raskoši ili žive bajku... U štampi i na televiziji vidimo samo njihova nasmejana lica i svečane pojave. Ali, s obzirom na to da svaka medalja ima dve strane, kako opisuje Ficdžerald, a naročito Šiler, ja sam Bogu zahvalan što sam običan smrtnik i što mi se nije ostvario dečački san da jednog dana budem moćan kralj.

Nedavno ste dobili i jedno lepo priznanje. O čemu je reč?
- Na svečanoj akademiji u Užičkom pozorištu, 9. oktobra uručena mi je Plaketa grada Užica u znak zahvalnosti za dostojno predstavljanje i promociju mog rodnog mesta. Iznenadilo me je ovo priznanje, jer sam uvek, nekako prirodno, u javnosti isticao ko sam i odakle sam. Imao sam divno detinjstvo i srednjoškolske dane i svakako je taj period umnogome formirao moju ličnost. Duboko sam zahvalan gradu u kom sam se rodio i koji me je pripremio za život.

Gde čuvate nagrade i kakvu vrednost imaju za vas?

- U radnoj sobi, jer me tu podsećaju da su potvrda vrednog rada i truda, pa tek onda talenta. U istoj sobi je moj bonsai, drvo života staro 36 godina, redak primerak na ovim prostorima, na zidu su dedine slike i njegova slikarska paleta, koju mi je ostavio za uspomenu. Tu je i dvogled koji mi je poklonio moj duhovni otac, kutija s alatom, dar od tate, i kućna vaga za merenje koju mi je dala mama. Na njoj mi je napisala: “Da uvek znaš pravu meru.”

Početkom godine imali ste premijeru komada “Čudo u Šarganu”. Uloga Anđelka prilično se razlikuje od uloga dobrih momaka, u kakvim smo navikli da vas gledamo. Koliko je fioka trebalo otvoriti da biste u sebi mogli da nađete uporište za gradnju njegovog lika?
- To je bio sjajan stvaralački proces. Jedinstven. I još traje. S velikim rediteljem na čelu i istim takvim ansamblom.

Kako naći opravdanje za antijunake?
- Zanimljivo je istraživati ih. U svakom karakteru ima i dobra i zla, čak i najcrnji od svih ima svetlu prošlost. Istražujete kolika je mogućnost bila da on postane junak, koliko je daleko od pokajanja, koliki su tragovi dobra u njemu, koji je koren njegovih postupaka... I taj proces može biti koristan ukoliko se prenese van pozorišta, u život. Tako se bolje razumeju neki ljudi, lakše im se i oprosti.

Imate li svoje mesto za ćutanje, ono na koje odlazite kad su vam potrebni mir i obnavljanje energije?

- Najlepše ćutim sa svojim detetom. Kad ona spava, a ja je gledam.

Nedavno ste bili u Hilandaru. Zbog čega vam je važno vreme koje tamo provedete? Da li se svaki put vratite pomalo izmenjeni?
- Hilandar je “predukus raja”.

Na koje vas sve načine “hrani” bavljenje glumom?
- Susreti sa časnim i talentovanim ljudima, velikim piscima i publikom čine me boljim čovekom.

Šta je ono najvrednije što vam je gluma donela?

- Različita znanja. To je neprocenjivo u vremenu za koje pesnik Lalić kaže: “Njih je sve više, a mene je sve manje, / Njihova prokleta snaga je samo moje neznanje!”

Šta, generalno, smatrate svojim najvećim luksuzom?
- Privilegija je što radim posao koji volim i od toga mogu da živim.

Vaš junak Getsbi sve vreme se bori za svoje snove. Kako ste se vi izborili za svoje? Traje li ta borba dok smo živi?
- S nekim mudrim starcima stalno proveravam da li sanjam u dobrom pravcu. Rekao bih da je to najbitnije - proveravati svoje snove, jer može da se desi da nam neko poturi svoj pomahnitali san.

Podrazumeva li to što ste glumac i poseban način, odnosno stil života?

- Volim da glumu tretiram iz ugla sporta. To podrazumeva disciplinu, zdravu konkurenciju, poštovanje protivnika, kondiciju, timsku igru, trening. Upravo to je ono što bi očistilo glumačke vode od mnogih pošasti, najpre one da je u svetu umetnosti sve stvar ukusa. E pa, nije! I u njoj postoje bodovi koji moraju da se priznaju bez rasprave. Vrhunski glumci odnose se prema svom poslu isto kao najbolji sportisti prema sportu.

Kako su se u taj stil uklopile vaša supruga Jelena i kćerka Nina?
- Kao prave šampionke.

Normalno je da se nakon zasnivanja porodice život menja. Koliko se i u kom pravcu vaš promenio? Šta je ostalo isto kao pre, odnosno kako biste nam opisali vreme pre Jelene i Nine?
- Držao sam oči otvorene i srce spremno da ih prepoznam kad se pojave. Sad živim u zahvalnosti što smo se pronašli.

Rekli ste nam jednom prilikom da ste strogi ali puni ljubavi. Koje su to situacije kad svojoj kćerki jednostavno ne možete da kažete ne?
- Prvi dan nakon povratka s višednevnog snimanja van grada ili nekog gostovanja s predstavom, sve joj je dozvoljeno.

Važite za jednog od najvećih džentlmena naše javne scene. Kako se stiču, a kako zadržavaju maniri u današnjem svetu pomalo poremećenih vrednosti?
- Svako ko je pristojan i vaspitan, danas je zapravo ozbiljan buntovnik. Čvrsto držim do onoga što su me roditelji o tome naučili. Za inat nevaspitanima.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 646.