Borka Tomović: Zašto je psihoterapija bolja od novih čizama

Glumica koja godinama ide na seanse i veruje da su joj one pomogle da bez osećaja krivice stane iza svake svoje odluke ne krije da joj to mnogo znači u tumačenju lika u seriji ‘Istine i laži’

Glumica Borka Tomović (33), koja u seriji “Istine i laži” tumači “doktorku za psihu”, kaže da joj je u pripemi uloge mnogo pomoglo to što je godinama išla na psihoterapiju. Iako tada nije imala ličnih problema - u smislu velikih životnih lomova, sigurna je da su joj razgovori s psihoterapeutkinjom pomogli da bez osećaja krivice kaže ne u situacijama kada se očekivalo da izgovori da, odnosno da bez kajanja stane iza svake svoje odluke.

- Sve je počelo zbog moje želje da idem na edukaciju iz transakcione analize, koja je podgrana psihoterapije. Međutim, i nakon toga nastavila sam da idem kod psihoterapeutkinje i to je izuzetno značajan period mog života. Za to što danas smireno i sigurno donosim svaku svoju odluku zahvaljujem tome.

Za razliku od mnogih koji i dalje smatraju da je sramota što su u nekoj teškoj životnoj situaciji potražili pomoć od stručnog lica, Borka psihoterapiju smatra mentalnom higijenom.

A post shared by @serbeaut on Jul 24, 2016 at 9:39am PDT

- Dosta pričam o tome i mnogo mojih prijatelja je išlo na psihoterapiju. Ključan je odnos koji se uspostavi između klijenta i terapeuta, koji može da bude isceljujući i da mnogo pomogne svakome ko je u problemu. Ljudi najčešće traže pomoć kad im se dešavaju veliki životni lomovi, kao što su smrt bliske osobe ili neka bolest, i to su zaista situacije kada mislim da im može mnogo pomoći neko ko je stručnjak.  Naravno, tu su i porodica i prijatelji, ali oni uvek imaju subjektivan doživljaj svega i sopstvena iskustva koja unose u svaki savet ili podršku. Psihoterapeut je neko sa strane, ko s nama gradi autentičan odnos - pre svega pun bezuslovne podrške i ogromne empatije prema nama, da bismo mogli da rastemo kao ličnost. Jeste suština da nam je u početku potreban, ali je cilj da kasnije sami rešavamo probleme. Zato psihoterapiju smatram vrstom mentalne higijene, odnosno spremnosti da sami prevazilazimo neke situacije u životu.

Borka ne zna nikoga ko je preventivno otišao na seansu, ali često je od prijateljica čula da su se za pomoć obratile misleći kako je reč o beznačajnom povodu, da bi se ispostavilo da je uzrok veoma dubok. Suština terapije i jeste u tome da se osvetli taj uzrok.

- Na primer, prijateljica mi kaže da joj smeta samo nešto sitno u odnosu s njenim muškarcem, nešto što prouzrokuje njenu nesigurnost vezanu za njega. Ispostavi se da to nije banalan problem, nego je nešto mnogo dublje, što ih je nagnalo da se pozabave sobom. Psihoterapija je tu da im pomogne da kada se takve situacije ponove, budu sigurni da znaju o čemu je reč.

A post shared by Jｅａｎ - Mａｒｉｅ Fｏｘ (@jeanmariefox) on Jun 29, 2017 at 6:30am PDT

Svesna da su problemi samo površinski pokazatelji iza kojih uvek postoji dublji uzrok, glumica otkriva da je nekad dovoljno samo osvetliti korene problema.

- Na primer, ako imamo napad besa ili smo destruktivni, moramo da shvatimo da to nije samo to, da postoji mnogo dublji uzrok tog našeg neželjenog ponašanja. To uspevamo zahvaljujući psihoterapiji, u tom smislu ona je lekovita. I kad prestanemo da idemo na seanse, svaki sledeći put u situaciji kad osetimo napad besa pomislićemo - ne želim više da se ponašam ovako. To je, zapravo, i najvažnije - da shvatimo da svako naše ponašanje uzrokuju određene emocije, koje zavise od percepcije događaja.

Iako nije imala konkretne “jake” probleme, Borka ističe da je njen put na psihoterapiji bio neka vrtsa sazrevanja, odnosno preuzimanje odgovornosti za sopstvene odluke i posledice koje iz toga proizlaze.

- Koju god odluku da sada donesem, znam da je moja i stojim iza nje. U našoj kulturi se podrazumeva da imate obavezu da ispunjavate nečija očekivanja. U suprotnom, ne gine vam osećaj krivice. Očekivanja drugih od nas su uvek ogromna, ali mi nekad treba da stanemo i kažemo - ovo mi prija ili ne prija, treba da osluškujemo sebe i da budemo autentični u svom prihvatanju ili odbijanju. Najbanalniji primer za to bio bi: danas mi se ne ide na slavu, na rođendan nekog rođaka, na zabavu. Najkraće rečeno, morali bismo bez kajanja i griže savesti da prestanemo da radimo u korist svoje štete.

UZBUDLJIVO PUTOVANJE

Važno pitanje jeste i da li postoji opasnost da psihoterapija nekome postane “štap” bez kojeg dalje ne može, a glumica je, posle višegodišnjih odlazaka na seanse i činjenice da se edukovala za “lečenje duše i psihe”, i te kako kvalifikovana da razreši i ovu dilemu.

- Cilj dobrog psihoterapeuta jeste da njegov klijent bude samostalan, da mu bude podrška u njegovom razvitku do trenutka dok ta osoba ne bude sposobna da sama odlučuje. Psihoterapiju doživljavam kao ostvarivanje naših punih potencijala i našeg ličnog rasta. Znači, ne rastemo samo u detinjstvu već celog života, i trudimo se da sve vreme napredujemo. Barem je to sa mnom slučaj. Upravo to i jeste bio moj motiv da nastavim dugogodišnju terapiju, ta želja da se razvijam kao ličnost. Verujem da je to najlepše - mogućnost da stalno sebe iznenađujemo time šta se sve uzbudljivo krije u nama. U nekom trenutku kao da otvorimo vrata ogromne kuće s mnogo divnih, sporednih soba, u kojima ranije nismo bili. To postaje uzbudljivo putovanje za čoveka. Znam da neki ljudi imaju razgovore s duhovnicima, nekima je nešto sasvim drugo pomoglo, i ne mislim da je psihoterapija jedini izbor, ali meni je mnogo značila u životu i smatram to svojom najznačajnijom odlukom. Uvek pre biram psihoterapiju nego neku stvar koju bih sebi priuštila, jer sam svesna koje sve benefite to donosi meni i mom psihičkom zdravlju.

Vrlo važan jeste i trenutak spoznaje da se njena osnovna profesija - gluma - prepliće s psihoterapijom.

- Cilj svakog dobrog psihoterapeuta jeste da uđe u cipele svog klijenta, odnosno da gleda kroz njegov prozor i da se trudi da razume najmračnije delove njegove ličnosti. On ga ne osuđuje zbog njih, već pokušava da ga razume, da ga podrži i da mu pomogne. Isto radimo i mi glumci kad dobijemo zadatak da odigramo određeni lik. Na primer, ako igramo serijskog ubicu - pokušavamo da razumemo gde je zrno iz kojeg sve počinje. Jer, ne rađamo se zli, nego postajemo ovakvi ili onakvi zbog spleta okolnosti u našem odrastanju.  Volela bih da završimo ovaj razgovor rečima pesnika Rilkea: “Imajte strpljenja za sve nerazjašnjeno i pokušajte da volite  sama pitanja”.