Mirjana Bobić Mojsilović:

Kako sam izgubila glas u porodilištu

Autoka nebrojenih novinskih tekstova koji se, premda mnogi mediji u kojima su objavljeni više i ne postoje, i dan-danas prepričavaju, iza sebe ima i četrnaest knjiga, romana i priča punih smeha i suza, kao i kultnih pozorišnih komada, koji doživljavaju jubilarna izvođenja. Mirjana Bobić Mojsilović (52), uz moto da je važno biti srećan, a ne u pravu, uživa u životu, poslu kojim se bavi, kuvanju, slikanju, ružama, prijateljima i ljubavi. Pre svega zato jer ume da voli i ljude i sam život.

Rođena je u srećnoj porodici, u srećnim Titovim vremenima, kada su male stvari život činile lepim. Majka Radmila je bila domaćica i brinula je o tri kćerke, starijoj Gordani i bliznakinjama Mirjani i Zorici, dok je otac Petar bio ekonomista. Uz dve sestre Mirjana je uvek imala društvo za igru, a kasnije najbolje prijatelje i podršku.

- Naše detinjstvo je bilo najlepše na svetu - priča Mirjana Bobić Mojsilović. - Pamtim mnoge divne stvari. Naše prvo putovanje karavelom do Dubrovnika i “sombrero” bombone koje su nam poslužile stjuardese. Sliku mog oca, koji je bio visok čovek, kako iz pekare “Kod Naceta” na ramenu, u vangli, nosi pečeno prase, a nas tri trčkamo za njim sve do kuće i raspravljamo se koja će da pojede repić. Sećam se i kako smo svi zajedno seckali povrće i šunku za rusku salatu dok mama varjačom muti majonez. Istom onom varjačom kojom je znala da nas sredi svaki put kada smo bile nevaljale. Tata je zbog posla puno putovao i iz Italije nam je donosio veoma tesne swinger farmerke, koje nam je pomagao da zakopčamo - ležim na kauču, uvučenog stomaka, a tata kleštima povlači rajsferšlus. Sestre i ja smo se radovale svakom petku jer je tada izlazio Zabavnik, i uvek smo se raspravljale oko toga koja će prva da ga čita. Pamtim i divne zimske večeri kad smo se svi zajedno igrali “Zanimljive geografije”. Bili smo prava pravcata, obična, srećna porodica.

Iako bi se moglo očekivati da je mnogo više vezana za sestru bliznakinju Zoricu Tomić, profesorku na Filološkom fakultetu u Beogradu i autorku nekoliko knjiga iz oblasti komunikologije i kulturologije, koja je poslednjih godina amabasadorka Srbije pri UNESCO, podjednako bliska joj je i Gordana, diplomirani ekonomista.

- Onaj ko ima braću i sestre nikada nije sam - kaže autorka bestselera “Gospodin Pogrešni”, “Baba nemoj ništa da me pitaš”, “Dnevnik srpske domaćice”, “Glad”, te kultnih predstava “Suze su O.K.”, “Poslednja šansa”, “Pozovi M radi užitka”, “Pogodi ko dolazi na večeru” i drugih. - Gordana je starija pa je bila naš učitelj, naš prozor u svet. Zorica i ja gledale smo je kao boga. Ona nas nije mnogo konstatovala dok smo bile male, mora biti da smo joj bile dosadne, ali kada smo postale tinejdžerke, počele smo istinski da se družimo. Sve tri smo neverovatno vezane, svakog dana se po nekoliko puta čujemo telefonom, družimo se, izlazimo, imamo zajedničke prijatelje. Gordana je izvor humora, smeha i mnogih mudrosti. A ume da bude i pravi diplomata kada se Zorica i ja, dve vrlo slične osobe, zakačimo oko neke sitnice. Nas tri smo najbolje prijateljice.

Budući da je odrastala u vremenima kada je biti dobar u školi, mnogo znati i još više čitati bilo poželjno i cenjeno, a uz to po prirodi radoznala i inteligentna, u školi je briljirala. Nije bilo nikakve sumnje da će završiti fakultet, trebalo je samo da izabere šta želi da studira.

- Zorica, koju svi zovemo Lola, i ja bile smo odlični đaci. To je bila stvar životnog stila. Za našu generaciju podrazumevalo se da imamo sve petice u osnovnoj, odličan uspeh u gimnaziji i fakultetsku diplomu na vreme. Samo je Gordana umela da bude đavo. Lola i ja smo bile dobre i poslušne. Umele smo da se igramo satima, da nas niko ne čuje. Mama je jednom rekla da je mogla takvih, kao što smo bile nas dve, da odgaji bez problema još koliko hoće. Ali neviđeno smo bile osetljive, mogle smo da zaplačemo i na povišeni ton.

U Prvoj beogradskoj gimnaziji desila joj se i prva mladalačka ljubav, a u tom periodu počela je da se bavi i svojom drugom ljubavi - novinarstvom, koje će vrlo brzo postati i njen životni poziv. Prvi tekst, zapravo priču “Pomorandže”, objavila je kao gimnazijalka u magazinu za tinejdžerke “Tina”. Tema je bila, naravno, gimnazijska ljubav. Malo potom, sa svega devetnaest godina, počela je da piše za Omladinske novine, gde su odmah primetili njen talenat. Posle samo četiri objavljena teksta dobila je stalni posao, ali je na samom početku imala sukob sa urednikom, pa je čak i pre prve plate, sedeći sa društvom u kafani “Poslednja šansa”, najavlila otkaz. Već tada je jasno pokazala da je hrabra i da ne prihvata autoritete. Imidž osobe koja neće da se proda i kojoj nije problem da se otkači od sigurnog i hrabro zaplovi u neizvesno i danas je krasi. Kasnije je bila urednik i pisala za najuglednije magazine, poput Duge, Intervjua i NIN-a.

 Prvi poljubac 

Mirjana Bobić važila je za jednu od najlepših Beograđanki, pa ne čudi što su se u nju zaljubljivali najzgodniji i najpametniji momci. Iako nikada ne govori o svom emotivnom životu, razgovor o prvoj ljubavi sa radošću prihvata.

- Moja prva ljubav bio je Krle, dečko iz gimnazije, stariji od mene dve godine. Prvi poljubac pao je na ekskurziji, na Tjentištu, ispod jedne nadstrešnice, i trajao je dugo, skoro kao čuvena bitka. Bila je to divna, slatka, dečija, gimnazijska ljubav koja je trajala nekoliko meseci. Posle sam, naravno, patila. To je bilo nešto što se podrazumeva - ko nije patio zbog ljubavi, nije mogao da poraste. Srećemo se Krle i ja i danas, i uvek kažem: “Evo, ovo je moja prva ljubav!” Nebojša Krstić Krle je kasnije bio član rok gupe “Idoli”. Posle su došle i druge ljubavi, pa i one velike, koje ne samo da traju već s godinama dobijaju nove dimenzije i prerastaju u ogromno, najveće prijateljstvo.

Dvoumila se šta će da studira, ali na kraju se opredelila za Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo. Nikada se nije pokajala, mada je od Likovne akademije, koja je bila druga opcija, odustala jer ju je mrzelo da celo leto sedi u Beogradu i sprema radove za prijemni. Upisala se na novinarstvo i otišla na more. Slikarstvo je ostalo njena velika ljubav.

- Slikam, ponekad čak i terapijski - otkriva. - U stvari, sve što radim, činim da bih pobegla od melanholije. Moram da zabavim samu sebe, a ako uz to zabavim još nekoga, onda je to fantastično. I Toni Parsons isto kaže - piše zato što mu je skupo da plaća psihoterapeuta. Od slikanja ne živim. Živim od pisanja.

Uprkos tome što se bavi javnim poslom i često je i sama kreatorka društvenih zbivanja, posebno u oblasti kulture i umetnosti, uvek je bila diskretna po pitanju privatnog života. Nešto manje, doduše, kada je reč o kćerki Mili, koju je dobila u braku sa dr Ljubomirom Mojsilovićem i koja sada ima 24 godine. Suprug joj je, nažalost, rano preminuo. I Mirjanina mama ostala je rano sama, otac sestara Bobić umro je dok su bile vrlo mlade.

- Moj suprug je bio lekar, doktor medicine i docent na Medicinskom fakultetu, i bio je predivan čovek. Nažalost, umro je veoma mlad, u 37. godini. Ostala sam udovica sa bebom od godinu dana. Bilo je strašno. Ali, moje sestre i ja smo jake žene, na mamu. Bilo je teško, ali kad znate da ste jedino vi odgovorni za sopstveni život, onda morate da nađete snagu da se pridignete. Imala sam uvek nestvarnu podršku mame i sestara, tako je i danas. Ipak, uvek ste sami kad donosite važne odluke, i samo od nas samih zavisi šta ćemo da uradimo sa onim što imamo. Sada, sa ovom zrelošću, mogu da kažem - u životu je od faktografije hijadu puta važnija interpretacija.

Mirjanina kćerka Mila je završila arhitekturu i sada je na master studijama. Rasla je uz mamu koja nije stroga već, naprotiv, popusti na prvu suzu, i koja ne ume da štedi na ljubavi i emocijama. Mirjana Bobić rado se i sa humorom seća prvih trenutaka sa Milom. Pred sam porođaj kuma joj je rekla da je to prirodna stvar, da treba da se opusti i ponese nešto za čitanje, na primer, NIN. I pored saveta koje je dobila, ponašala se tako da je sama sebi dodelila titulu najgore porodilje.

- Toliko sam urlala na porođaju, da posle nedelju dana nisam mogla da govorim - iskrena je. - Prvih dana sa mojom kćerkom, svaki put kad bih je pogledala, bila sam okupana u suzama. Ja sam, inače, popustljiva mama. Nikada nisam mogla da podnesem njene suze i vrlo često su me moji najbliži kritikovali zbog toga. Zorica je uvek govorila da je deci potrebna struktura, malo strogoće i mnogo principa. To je kod mene bilo dosta labavo. Evo primera: imale smo Mila i ja jednog psa, koji je bio divan, ali je poludeo od bombardovanja i morale smo da ga damo jer je postao agresivan. Obe smo lile suze u potocima i ja sam joj se tada zarekla da više nikad nećemo imati psa. Šest meseci kasnije, iz čista mira, ona je počela da me moli da joj kupim kucu. Rekla sam joj, strogo, da to ne dolazi u obzir. Pustila je suzu. “Ne, ne dolazi u obzir”, ponovila sam, misleći u tom trenutku na strukturu, diciplinu i principe. Mila je počela da roni neutešne suze. Nije prošlo ni pet minuta a ja sam rekla: “Dobro, idi kupi Oglase”. Sat kasnije, mala crna pufna, pudlica Lili, već je bila u našim kolima. Toliko o mojoj doslednosti kad su Mila i kučići u pitanju. To je jedna od mnogih divnih nedoslednosti u mom životu. Mnogo ljubavi ne može da škodi. Manjak ljubavi, manjak emocija i istinske pažnje, oštećuje decu. Da li sam bila savršena - to sigurno ne. Nikada nisam bila savršena ni u čemu, ali to je deo mog roditeljskog šarma. Da li sam srećna? Da, jer radim na tome. Da, jer volim život. Volim ljude. I sunce, i kišu. Ima Oskar Vajld divnu misao: “Neki ljudi uvek donose sreću gde odu, a neki kad odu”. Mislim da pripadam prvoj grupi. Da li sam umorna od borbe? Ponekad jesam. Ipak, zaista ne bih umela da živim kao krhka princeza - to bi značilo da neko drugi umesto mene donosi odluke, a to je pasivna pozicija i to apsolutno nisam ja.