Zrno po zrno
Molim vas, pomozite mi! Završna sam godina fakulteta, sad je ispitni rok i hvata me frka kao i svakog studenta, ali nije samo to problem. Naime, imam utisak da se dosađujem, opsednuta sam izgledom i kilažom, izgubila sam menstruaciju od raznih dijeta. A kad ne znam šta ću, ja krenem da jedem kao luda, istrošim sve pare koje mi roditelju daju i unakazim se. Znam da to nije normalno ponašanje, stalno mi se čudne misli motaju po glavi, labilna sam, sve me pogađa, osetljiva sam... Ne znam kako da prestanem to da radim, kao da mi je to sva sreća u životu, a onda nastupe tuga, bes, krivica, kajanje, sramota... Molim vas, pomozite mi da prestanem da uništavam sebe!
Očajna
Odgovor:
Draga gospođice, nemojte očajavati već se pozabavite rešenjem problema koji imate. U vašem gradu sigurno postoji psihološko savetovalište, pa tamo potražite kvalitetnu pomoć.
Nije mi sasvim jasno kakve to čudne misli imate u glavi, ali je dovoljno i to što kuburite s kilažom. Znate, naizmenično prejedanje pa mršavljenje nimalo nije zdravo. U osnovi tog poremećaja ishrane su vrlo verovatno neki nerazrešeni psihički problemi.
Budite ubeđeni kako se svaka muka da razrešiti ukoliko joj se čovek valjano posveti. Vi ste mladi, život je pred vama i nemojte sami sebe mrcvariti. Psihoterapeut će vam pomoći da sagledate svoj problem i njegovo rešenje, a biće vam i podrška na tom putu.
U međuvremenu, preporučila bih vam da, pored fakultetskih obaveza, uvedete i neka sitna zadovoljstva, svakodnevno. Ono što već kao papagaj ponavljam odnosi se i na vas kao i na sve nas. Pešačite po lepoj prirodi, budite kreativni, opijajte se muzikom i plesom, umirujte svoj um na svaki mogući zdrav način. Družite se sa prijatnim ljudima, a i sa biljkama i životinjama i sve tome slično. Uporno i temeljito prikupljajte zrnca sreće i spokoja kako biste jednom bili pod njihovim većinskim uticajem. Savremeni život je stresan svima, te se moramo svakodnevno postarati za oaze mira.
Vas uskoro očekuje nova faza u životu, pa dajte sve od sebe da je dočekate stabilno, spremno i radosno. Zadovoljni bili!
Suština
Stalno radim na sebi i trudim se da budem najbolja verzija sebe. A naviše mi smetaju, pa, kako da kažem - gestikulacije. Mazim se kad pričam, mjaučem, govorim kroz nos, u deminutivu, koristim poštapalice, kolutam i prevrćem očima kad mi nešto ne odgovara...
A želim da budem odmerena.
Hvala na odgovoru
Odgovor:
Rekla bih da ste gospođica, zar ne?
U svakom slučaju, poštovana, rekla bih vam sledeće. Biti najbolja verzija sebe, za moj pojam, podrazumeva da ste baš ono što autentično jeste. Da to prihvatite i volite, pa da se potrudite da u tom domenu date najbolju verziju sebe. Svako od nas je neponovljivi životni fenomen, trebalo bi da smo na to ponosni, kao i da se odnosimo odgovorno prema svom biću. To je suština. No, ukoliko vi baš smatrate da treba da postanete neko drugi, dajte sve od sebe da tako i bude. Uostalom, mladi ste, eksperimentišite sa identitetima, tražite se, i samo napred. Kada isprobate sav svoj željeni raspon, biće vam jasnije ko jeste i/ili ko niste, to jest lakše ćete osetiti svoju neponovljivu autentičnost. Dok ćete odmerenost, u svakom smislu, sticati još dugi niz goddina. Verujem da ćete tako jednom postati svesni koliko je mudra izreka ‘Nikad ne znaš šta je dovoljno ako ne znaš šta je previše’. A i ona ‘Mera je osnov velikog dela’.
Elem, ukratko, preporučujem vam da upišete neku školu glume, Tamo se detaljno rade vežbe koje vam mogu pomoći da ovladate veštinom izražavanja. Biće vam to, zasigurno, korisno životno iskustvo, a i zanimljivo.
Sve moje simpatije vama!
Mic po mic
Moj najveći problem je neorganizovanost. Bez potrebe se trošim na gluposti, koncentracija mi je loša, ne znam da uspostavim prioritete. I često se desi da kad imam važan ispit sedmicama zabušavam, a onda kad je frka, cajtnot, pređem obimnu materiju za kratko vreme, čime narušavam zdravlje, jer ne spavam. Takav mi je i stil života, iako uvek kažem da ću rasporediti obaveze i da više neću raditi navrat nanos. Ali vrtim se u krug. Želim da se organizujem. Kako?
Odgovor:
Pametna organizacija je zaista veoma bitna stvar u životu. Postavljanje prioriteta i sistematičan pristup željenom, uz efikasnu disciplinu i istrajnost, omogućuju da se postigne maksimum uz minimalni utrošak energije.
E, sad - kako? Prvo, jasno postavite cilj koji je realan. Potom precizno isplanirajte radne dane, vreme za odmor i za učenje.
Sugestije: najbolje je učiti posle spavanja. Trebalo bi da imate radno mesto, bez ometajućih faktora. Čitate uz punu koncentraciju, pravite beleške, preslišavate se dok ne budete zadovoljni. Kada osetite zamor, malo (na primer 15 minuta) prošetate, umijete se, pojedete neku voćku, plešete... Pa opet na učenje. Posle tri-četiri sata odmarate se duže, pospremajući kuću ili odlaskom do prodavnice, šetnjom oko kuće... Možete i da odspavate malo, pa opet učenje, bar još dva sata.
Kada to oposlite, zadovoljni sobom, izađite sa društvom na neko lepo mesto, bavite se sportom ili nekom kreativnom aktivnošću... Na noćni počinak u 23 sata. Tako radnim danima.
A nedeljom se skroz prepustite dokolici. Razvlačite se do mile volje, ceo taj dan. Pa onda Jovo nanovo, u novu radnu nedelju i nove radne pobede.
Još nešto, poštovana gospođice. Nikome dobra organizacija nije pala s neba. Svi koji su je savladali, učinili su to trudom. Čvrsto verujte da i vi to možete, pa nepokolebljivo istrajavajte dok ne uspete.
Nije najvažnije da li ćete uvek ispoštovati sve što ste sebi zacrtali. Mnogo je važnije da budete uporni i mic po mic gradite ono što vam je važno.
Nažalost, ništa što je vredno i što traje ne ostvaruje se lako. Ali tako je kako je i valja mu se prilagoditi. Sve što se mora ne sme da bude teško.
Možete vi to, samo ne odustajte dok ne uspete!
Zalog za budućnost
Tetka sam jedne devojčice od šest i po godina. Roditelji su joj razvedeni i ona živi sa majkom i mlađom sestrom, a jednom do dva puta nedeljno dolazi kod nas. Kako је rasla uz mene (roditelji su se razišli kad joj je bilo četiri godine) vezane smo i imamo takoreći drugarski odnos. Ona zna da je mnogo volim i da sam joj u neku ruku oslonac u svemu. Jedne noći prespavala je kod mene i ujutru mi je ispričala, kako ona kaže, ‘ono što se desilo’.
Kad je bila kod mame, prosula je slučajno vodu, a mama se toliko iznervirala da je dobila batine. Udaralu je po goloj guzi rukom i papučom. Ја sam je saslušala i rekla: ‘Zlato moje, nisi to namerno učinila’, a ona mi je odgovrila da nije, ali da mama mora da je bije kad nije dobra i da joj ne govorim ‘zlato moje’. Јоš mi је pred očima njeno lice kad me je ubeđivala kako nije strašno što je dobila batine ‘Vidi, nemam modrice, pomogla mi je voda kad sam se istuširala’.
Мnogo mi je žao što dobija batine, jer to nije prvi put, mama ju je tukla i dok su živele kod nas. Govorila sam da se deca ne biju nego vole, da se vaspitavaju uz mnogo ljubavi i razgovora, ali ona očigledno pribegava batinama.
Ne znam kako da pomognem i da li uopšte imam pravo da se mešam u vaspitanje tuđe dece. Mada, ja nju doživljavam kao svoje dete, mnogo je volim i znam koliko joj je teško pao razlaz roditelja. Više puta mi je rekla kako bi najviše volela kad bi svi živeli zajedno. Аli od pomirenja nema ništa jer mama i tata žive svoje živote.
Оtac je mnogo voli, ali puno radi jer mu je takav posao. Svašta joj kupuje, ali nije dovoljno s njom. Моram da napomenem da je često tužna i plače za sitnicu, čak i ne zna da se smeje, kao da se smeje silom. Kаd noću spava, škripi zubima, to ponekad radi i danju, a ranije je grickala nokte. Inteligentna je, zrelija je od vršnjaka, već čita, piše, voli da crta. Моlim vas, dajte mi savet kako da pomognem ovoj dečjoj duši da što manje pati.
Unapred zahvalna tetka.
Odgovor:
Poštovana gospođice, lepo je što imate blizak odnos sa svojom malom rođakom. Potrudite se da što kvalitetnije provodite vreme kad ste skupa. Vodajte je po pozorištima za decu, na izložbe koje je interesuju, u biblioteke, šetnje po prirodi, na inspirativna dečja igrališta. Uživajte na izletima, posetite ZOO vrt... Crtajte sa njom, pravite kostime za presvlačenje, vodite je na ples, itd., itd. Više od toga nije neophodno u delikatnoj porodičnoj situaciji koju imate.
Jasno mi je da vas opterećuju devojčicine priče o navodnim batinama koje dobija. Savetovala bih vam da ih prihvatite sa oprezom. Naime, deca veoma često ne razlikuju maštu/i ili snove od realnosti. Ne tvrdim da dete izmišlja sve što kaže na tu temu, ali mi nije jasno kako bi modrice mogle da nestanu posle tuširanja. Moguće je da je to sanjala, posebno što vam je ispričala posle spavanja. Što svakako ne znači da je njena majka, poput mnogih u toj zahtevnoj ulozi, koji put ne šopi. Daleko od toga da ja zagovaram batine kao način vaspitanja. Preciznije, duboko sam ubeđena kako je fizičko kažnjavanje gotovo uvek izraz nemoći roditelja i da šalje sasvim pogrešnu poruku vaspitaniku. A da sada ne raspredam o lošim posledicama po psihu deteta. Naravno, postoji razlika između jedne pljuske i udaranja u nizu. Ali ne bi valjalo zanemariti psihičko šikaniranje kao vid veoma gadne agresije. No, to sad nije glavna tema.
Elem, htela sam da poručim da se vi koncentrišete na vaš odnos sa detetom. Da on bude što sadržajniji, uz svu ljubav, podršku i poštovanje koje možete da joj pružite. Deci je često dovoljno da osete kako na ovom svetu postoji drugačiji odnos od onog koji njih opterećuje. To je spas koji joj možete omogućiti sada i veliki zalog za budućnost. Svakako, ukoliko biste na detetovom telu zapazili povrede, trebalo bi da obavestite njenog oca. Tada bi se valjalo sasvim udubiti i detaljno ispitati šta se dešava, kako bi se reagovalo pravovremeno i dete zaštitilo od svake vrste nasilništva.
Iskreno se nadajući da do toga nikada neće ni doći, pozdravljam vas sa najlepšim željama.
Hiljadu posto
Prvenstveno želim da vam se zahvalim što ste mi u više navrata kroz različite odgovore pomogli da se preispitam, da budem bolja osoba, radim na nalaženju spokoja... Vaši saveti su konkretni, nadahnuti i korisni.
Dakle, imam dečka (u ranim smo tridesetim godinama) koji je prilično zatvoren. Ne želi da govori o osećanjima, ne voli autoritete, naredbe, gušenja nikakve vrste. Najlakše mu je da kroz šalu kaže šta misli, voli da odlaže stvari i često kaže kako ne želi da se ženi (što me jako zaboli). Napominjem da mi je stalo, želim da produbim i izgradim što bolji odnos jer je on kvalitetna osoba. Na koji način da mu se više približim a da ne budem nametljiva i ne udaljim ga od sebe?
Hvala na odgovoru
Odgovor:
Najbolji način da pridobijete kvalitetnog muškarca je da imate svoj ispunjen život. Nemojte se lepiti za druge očekujući da vas oni usreće - vaš spokoj i celovitost neka su u vašoj moći.
Plus, držite se svog dostojanstva. Treba da znate šta želite, ali da se ne ponižavate na tom putu. Ne potcenjujte sebe i družite se samo sa onima koji vas tretiraju kao ravnopravnu i dragocenu osobu. Nemojte se bojati da jasno, direktno i uljudno stavite do znanja svakome koje su granice vaše tolerancije. Pa ko voli, nek izvoli. To što postavljate uslove znači da imate mogućnost da birate. Potom, morate voleti sebe, ali zaista. Negujući svoju posebnost, napredujući, radujte se životu sa zahvalnošću u srcu. Budite samouvereni, jaki i mudro slobodni. Takođe, ležeran stav, plus doza tajanstvenosti i neuhvatljivosti bude čežnju kod muškaraca. To ih podstiče da se približe. Bolje da su oni lovci nego da ih naterujete u beg. Žene su uslovljene da se podastiru, što muškarcima prija, neko vreme. Potom počinje da ih guši. Nemojte nad muškarcem bdeti kao mama već mu ostavite dovoljno prostora da se on približi vama. U istom smislu ne valja govoriti kako ste zainteresovani za ozbiljnu vezu. Naprotiv, budite neodlučni sve dok ne postanete 1.000 posto ubeđeni kako imate posla sa ‘pravim’. Ne tražite već ga pustite da sam pruži šta želi da biste videli kakav je zaista. Eh, ovoj temi nikad kraja. Nadam se da će ovo biti dovoljan podstrek za dalje životno usavršavanje.
Puno uspeha, poštovana, na tom putu vam želim.
U svakom slučaju
Udata sam, imam dvoje dece koju volim najviše na svetu, završila sam fakultet i ne radim, suprug dobro zarađuje, svi smo, hvala Bogu, zdravi, ali imam veliki problem sa suprugom, ili je problem u meni, više ni sama ne znam...
Nas dvoje se lepo slažemo i sve je dobro dok smo sami, ali kada se pojavi neko od rodbine, posebno moje, suprug postaje druga osoba. Bezobrazan je, uvredljiv, svima nalazi mane, ništa mu ne odgovara ili odlazi u drugu krajnost pa samo ćuti i sve ignoriše. To mene jako boli i zbog toga patim. On zaista nema razloga da se tako ponaša, jer su svi prema njemu bili jako korektni. A kako je on iznova i iznova bio bezobrazan, polako su počeli da se distanciraju od njega! Primećujem da i ja počinjem da se udaljavam od njega... I to me boli, jer ga volim i puno sam uložila u naš brak. U sebi znam da je dobar čovek, ali ne znam šta ga to tera da bude takav prema drugima... Ili ga uopšte ne poznajem?
Ne mogu da zanemarim svoje roditelje, braću, sestre, jer ih volim i ne mogu da živim samo u četiri zida sa suprugom i decom... Potpuno sam drugačije vaspitana od njega, volela bih da se sa svima lepo slažemo ili bar budemo u korektnim odnosima, bilo da je u pitanju moja ili njegova rodbina. Dugo sam se trudila da ljudi ne primete tu njegovu stranu i tolerisala njegovo ponašanje, ali više ne mogu i neću, jer on neće ni da razgovaramo na tu temu, misli da je u pravu i tu je kraj. A to meni smeta i jako me opterećuje.
Želela bih da me posavetujete na koji način sa njim da razgovram...
Odgovor:
Iz vašeg pisma, poštovana, nisam stekla jasnu predstavu o problemu koji vas muči. Nije mi jasno koji je psihološki tip vaš muž, koji su povodi njegovim neslaganjima sa rodbinom, kakva je vaša familija i sl...
Činjenica je da čovek ne može voleti sve ljude ma koliki rod da su mu, kao što je i neprirodno mrzeti baš sve bližnje. Društveni život podrazumeva da se čovek potvrdi i nađe pravu, neugrožavajuću meru i formu (ne)bliskosti s drugima. To što, po opisu, vaš suprug zauzima krajnosti kada je u pitanju odnos prema ljudima govori o nekoj njegovoj nesamerenosti i nefleksibilnosti. Koliko god da nas drugi iritiraju, nije rešenje ni da ih napadamo, ni da ih totalno ignorišemo dok u sebi ključamo.
Uostalom, to što vaš suprug smatra da je isključivo on u pravu ‘i tačka’ suviše je gordo sa njegove strane. A što vam ne izlazi u susret pri rešavanju posledica njegovih izbora, e, to zaista nije fer. Elem, pošto sa njim ne možete razgovarati o tome, imate samo nekoliko izbora. Ili ćete sami potražiti stručnu pomoć, uživo, pa videti kako ćete sami sa sobom to prebroditi. Ili ćete početi sami da odlazite kod familije. Preciznije, ova dva izbora se ne isključuju.
S posvećenjem!
Da, da, da
Moj muž neprestano gunđa. Takav mu je karakter. Stalno razmišljam o njemu i tome kako nam njegova prgava narav uništava svaku lepotu u zajedničkom životu. Razgovarali smo o tom problemu nebrojeno puta, ali rezultati su mizerni... Sad pokušavam da ga ignorišem, no to mi ne polazi od ruke... Ja sam poprilično nervozna i nestrpljiva, ali je moje nezadovoljstvo uglavnom usmereno na mene samu, dok je moj muž kivan na druge, nikad na sebe.
Još se čudi što ga ne volim!? Pokušavam da ga poštujem i to je maksimum u našem odnosu.
Da li je uopšte moguće da postignem mir u svojoj glavi i duši a da živim sa ovakvim čovekom, ili je to nemoguća misija i razlaz je neminovan?
Odgovor:
Najbolje bi vam bilo, poštovana čitateljko, da se razvedete od same sebe, takve. Onda, možda, ne biste morali i od supruga. Koliko god vam ovo šaljivo zvučalo, mislila sam ozbiljno. Htela sam da naglasim da je u vašem životu presudno ono kako se vi sami osećate. A govorite nam kako ste nervozni, nestrpljivi, nezadovoljni... Sve ne, ne, ne.... Umesto da, da da... Grešite što smatrate da je vaš muž isključivo odgovoran za uništavanje lepote zajedničkog života. On vam služi kao dežurni krivac, ali je veliko pitanje da li biste bili mirni te ispunjeniji sve i da njega nema uz vas. Niste vi jadni što trpite tuđa nezadovoljstva već što tako nešto sebi dopuštate.
Dok god za svoje probleme optužujete druge, nema vam spasa. Pođite od sopstvenih manjkavosti i rešite ono što vas muči. Potom će se i problemi iz okoline raščiniti sami ili nećete više biti u tim okolnostima. Zapitajte se i da li volite i koliko poštujete sebe. Čovek koji drži do sebe ne dopušta nikome da mu ruinira život. Nikome, ni drugima, ni sebi samom.
Toliko, prijateljski od mene, kao doprinos razrešavanju vašeg, kako kažete, mizernog života.
Stapanju sa dušom
Sve me nešto guši, koža mi je tesna, ne znam gde da se okrenem. Dvoje male dece, muž, obaveze, sve radim i stižem, čak uživam u obavljanju kućnih poslova. Imam normalan brak, sa stvarnim radostima i stvarnim problemima, ali nemam unutrašnji mir. Nekad je taj nemir veći, nekad manji. To je, valjda, zbog udaljenosti od rodnog grada i moje porodice, jer svi su tamo, a ja sam ovde. Kako da pomognem sebi, osećam da pucam emotivno. Toliko znam da volim i puna sam ljubavi, a opet ne mogu da se dajem ni mužu ni deci. Jednostavno ne znam... ne mogu...
Uplašena
Odgovor:
Za većinu ljudi naše civilizacije, posebno u današnje vreme, duševni mir je mislena imenica. Ima više razloga tome, poštovana čitateljko. Rekla bih da je ponajpre zato što duša, kao nešto nematerijalno, nije u prvom planu. U zabludi smo da je život samo spolja i da je tu fokus našeg opstanka. Jurcamo za onim oko nas, gradimo ga grčevito, širom smo otvoreni prema utiscima spolja, a oni nas spopadaju dok pod njima ne lipšemo.
Štagod na takav način da stvorimo u spoljašnjem svetu ne zadovoljava naše biće. Osećamo teskobnu prazninu koja ječi, obesmišljavajući sve što smo materijlno postigli. Stavljajući dušu, svoju i tuđu, u drugi plan, remetimo prirodan zakon, po kom je duhovnost primarna/bazična, a materija sekundarna nadgradnja. Gordost, tako ispoljena, ‘dolazi pre pada ljudskog’.
E, sad, da bismo prodrli do mira svoje duše, moramo se probiti kroz naslage stalno titrajuće svesti. Sve što zaustavlja obrt svesti blokirajući koru velikog mozga, pomaže da se dosegne duša, koja je u svojoj suštini uzvušeni mir. Konkretno, da biste se povezali sa svojom dušom, trebalo da bi da zaneseno boravite u prirodi; bavite se nečim inspirativno kreativnim; upražnjavate jogu, meditaciju, taj-či, plivanje, odsečne šetnje...; u tišini, uživljeno izgovarate mantre i/ili molitve; bavite se muzikom i plesom...
Svakodnevna istrajnost, od po dvadesetak minuta, u radosnom i zahvalnom stapanju sa svojom dušom, razotkriće vam neslućene zanose i spokoj. Tek tada, kad se ucelovite, moći ćete da date pravi doprinos svojoj okolini.
Elem, ispravno utemeljen život gradi se iznutra, iz dubine sopstvenog bića, ka spolja, svetu koji nas okružuje. Obrnuto, izjaloviće se kat-tad. Te, što bi ljudsko iskustvo mudro zaključilo, ‘bolje je uludo sedeti nego uludo raditi’.
Poruka Mudraca
Imam 38 godina, moj sin sedam. Materijalno i stambeno sam obezbeđena, živim sa roditeljima u unutrašnjosti. Odskoro sam zvanično razvedena, a od pre godinu dana, kada je počelo suđenje, ušla sam u vezu sa dugogodišnjim udvaračem, kolegom starijim 13 godina. Oženjen je i neme dece. Mislila sam da će mi uz njega biti lakše da prebrodim težak razvod.
Međutim, u toj osobi pronađem izuzetnu ličnost, zrelog, pametnog, obrazovanog, odgovornog i pažljivog muškarca. Sve ono za čim sam patila u lošem sedmogodišnjem braku. On u meni dobije ostvarenje svoje fantazije, kroz moju izraženu lepotu i seksualnost. Našli smo se i fizički i duhovno, na način koji pomalo prelazi okvire ovozemaljskog.
Ja sada, slobodna, umorna od svega, uverena da život treba da držim u svojim rukama, tražim od njega da reši svoj status. Da se odluči, ili da ostavi ženu, ili, ako to ne može, da ostavi mene. On zbunjen, pomalo uplašen, kaže mi da mu treba vremena i da ne može još da odluči.
Da li će nam vreme pomoći? Da li sam nerealna? Opet, sa druge strane, rastrzana sam između mnogo obaveza kao samohrana majka, na poslu i kod kuće, uživam u tom tajnom odnosu u kojem mi je on maksimalno posvećen.
Šta je dokaz ljubavi, pitam se. Da li da prepustim vremenu da odluči ili da završim tu priču i krenem dalje u budućnost, u nadi da ću pronaći pravu ljubav samo za sebe?
Nesanica
Odgovor:
Dokaz ljubavi je ono što vi, duboko u svojoj duši, osećate da jeste. Sklona sam da mislim kako svaki čovek može da dokuči tu svoju autentičnu istinu. Potrebno je da se u tišini zadubite u sebe i po spokoju ćete znati da li ste na pravom putu. Takođe, u tom procesu i spoljašnji sled događaja potvrđivaće vaš izbor, ukoliko je pravi. Nadam se da sam bila jasna. Ako i nisam, pokušajte preporučeno, pa verujem da će vam se ‘kazati samo’.
Takođe, možete probati i sledeće. Zgodom, zagledajte se u ogledalo, pa tada priupitajte sebe šta zapravo želite. Nije lako sebe slagati, kada se gledate oči u oči.
Opet, dok ste opušteni, možete zamisliti sopstvenu Dušu i zamoliti je da vas posavetuje. Ili pokušajte da napišete ono što osećate da bi vam poručio Mudrac. Neki praktikuju da izbor prepuste Višoj Sili u koju duboko veruju, pa napišu moguće varijante i jednu od njih izvuku iz šešira.
Znate, čovek nikada ne zna unapred sa stopostotnom sigurnošću da li radi (ne)ispravno. Jedino nam neumitne posledice to razjašnjavaju. Zato, šta god da odlučite, obavite tako da ostavite mogućnost i za ispravke. Za svaki slučaj.
Na posletku, mudro je da ne brzate. Samo kada ste načisto, što više moše, vucite poteze. Krupne stvari se ne rešavaju lako i očas posla.
Ako ste se zaista našli sa partnerom, ‘i fizički i duhovno, na način koji pomalo prelazi okvire ovozemaljskog’, onda ništa ne bi trebalo da vam predstavlja nepremostivu prepreku.
Živi bili, pa videli.
Dok ne uspemo
Poštovana, kako opravdati nečije neverstvo? Moj suprug je uvek bio pod zaštitom majke jer je jedinac. Nisam imala prava da mu bilo šta prigovorim, jer bih tada dobila debele kritike od svekrve. Bila je veoma uticajna iako nismo živeli zajedno. Tada sam bila veoma mlada, ali hrabro sam sve to podnosila misleći da tako treba. Ceo život su me ‘štitili’ roditelji, ali samo na rečima: tešili su me, ali nikad se nisu suprotstavili mojoj svekrvi.
Počela sam da radim i desilo se da me je primetio kolega. Prijala mi je njegova pažnja i zrelo razmišljanje. On je bio buntovan, sušta suprotnost mom mužu. Ali i oženjen. Muža sam prevarila samo jednom i onda kao da sam se osvestila - prestala sam sa tom glupošću.
Vaspitana sam tako da živim za porodicu, a i muža sam volela. Međutim, on je to saznao, a ja priznala, i tada počinju moji košmari. Otada moj muž živi trostruki život, sa svojom porodicom i dve ‘koleginice sa posla’. Tako godinama. Ne znam kako sam bila tako gluva i slepa da ne vidim, ali kada sam slučajno otkrila njegovu prvu vezu, nisam bila spremna da ga napustim i predam njoj u ruke. Tek sad vidim da je pravi razlog bio ‘moj greh’.
Nastavili smo nekako dalje zajedno, rodila sam drugo dete koje je došlo ‘ne znam kako’, jer mi je rečeno da više ne mogu zatrudneti zbog problema na prvom porođaju. Onda se desilo još veće razočaranje: njegova veza, i to još većih razmera. Ova druga žena je baš bila rešena da ga dobije. U to vreme mi umire svekrva i muž ne želi moju podršku. Bio je izgubljen, jako je patio za majkom. Održavao je vezu sa tom ženom iako smo se svakodnevno svađali, ja lovila njene pozive, on se kleo u decu da ne postoji niko. I onda je odjednom sve prestalo kad sam srela njenog muža i kad smo složili kockice. Sve se otkrilo.
Interesantno je da moj suprug nikada nije ništa priznao, sve se svodilo na moje nagađanje. Meni je potrebna istina, a on ne želi da priča, smatra da je sve rečeno. To me vređa. Ni ovog puta nisam dobila podršku porodice, sa obrazloženjem ‘kad nisi otišla onda, nemoj praviti gluposti ni sada”. Inače, moji roditelji su stambeno obezbedili brata kupivši mu dvosoban stan. Oni žive sami, a ja u stanu koji je suprug nasledio od roditelja. Nemam ništa svoje, osećam se bespomoćno. Ne mogu sebi da priuštim ni privatan stan, ni stambeni kredit, jer nam je sin na fakultetu u većem gradu.
Suprug je sada savršen muž, pomaže mi oko svega, ne luta, nema više skrivenih poziva i pretnji telefonom... I to je njegov argument da ostanemo zajedno. Tvrdi da me je uvek voleo. Ja patim, jer se svaki dan setim nekog ružnog događaja, a bilo ih je mnogo. Ne volim ga više, želim da odem, a ne znam gde bih. Kriva sam i to me sputava.
Da li je taj moj jedan greh zaista morao ovako da mi se vrati? Da li se može oprostiti nevera, pa i meni? Ima li opravdanja za to? Ima li opravdanja pred decom da odem sada kada je sve gotovo?
Kukavica
Odgovor:
Ako se ispod svoje životne priče potpisujete kao kukavica, onda vam nema druge do da tako i bude. Znate ono, ‘ako veruješ da možeš, u pravu si; ako veruješ da ne možeš, u pravu si’. Veliki uticaj na nas život ima ono u šta duboko verujemo.
Ja bih vam, poštovana, skrenula pažnju na nešto što smatram da je veoma bitno, a što niste praktikovali u pristupu svojm mukama. Možda, zaista, ponekad nije moguće opravdati i/ili oprostiti nešto, sebi ili drugome. No, čini mi se da je razumevanje onoga što se desilo od bitne koristi.
Na primer, zašto ste vi uopšte imali potrebu da prevarite svoga muža? Šta vam je falilo u bračnom odnosu? Da li ste svesni šta ste tim postupkom želeli da postignete?
Potom, zašto ste tolerisali potonje nevervosto muža? Čemu ste se nadali? Kako ste nastojali da situaciju obrnete u korist dece i sebe?
Ne znam da li ćete sami uspeti da odgovorite sebi na ova pitanja, pa potražite svaku moguću pomoć da dobacite do toga. Verujem da bi vam postalo lakše na duši, bilo da ste u braku ili ne.
Smelo bih zaključila da čovek ‘vuče’ najveću krivicu ukoliko ne postaje sve bolji i bolji u svom životu. Šta god loše da se desi, ako ga ne prevaziđemo, biće samo još gore. Ali ako pokušavamo, pokušavamo... dok ne uspemo da postanemo bolji i zreliji, možemo se nadati spasu.
Sretno!
