Salto mortale
U višegodišnjoj sam vezi. Momak i ja smo dva sasvim različita sveta, nebo i zemlja, takoreći. Potičem iz solidne, normalne i obrazovane porodice. Znam za siromaštvo, ali i za lepe dane. Dok sam bila mlađa, moji su imali novca za normalan život i odgoj dece, da mi omoguće sve uslove za egzistenciju, fakultet. Vredna sam i organizovana, kulturna... E sad, dosta o meni, zapravo problem je sledeći. Moj momak živi u selu za kakvo nisam znala ni da postoji dok njega ne upoznah, što bi ljudi rekli, tamo gde medvedi nose poštu. Dugo me je lagao kako ima kuću i stan u gradu. Bajke. Elem, na kraju sam shvatila šta je i kako je, uh, nije mi svejedno ni kada pišem, a kamoli da idem kod njega. Naime, on u kući nema vodu, samim tim ni toalet, nameštaj propao, u kući mnogo prljavo. Kod njih je jedna plata, a više članova porodice. U celom domaćinstvu i oko njega krš. Razumem da neko nema novca za nove stvari, ali da u 21. veku nema kupatilo, e, to nikako. Voda se uzima sa bunara, izvora... Sa dečkom sam više puta pričala šta može da se promeni, nekoliko puta sređivala, ali uzalud. Verujte da moji ne znaju kako on živi, jer prosto ne bi verovali u to. On ne deluje kao da potiče iz takve kuće. Nekad, ipak, uvidim da je sklon nehigijeni. Ponekad kod njega u stanu zateknem krš do guše i muka me uhvati. Kad treba da idem kod njegovih, ja se psihički spremam nekoliko dana, a da ne pišem kako se osećam kad treba da odem zbog nečeg bitnog pa moram da prespavam, a imam ciklus. Ni toaleta, ni vode... Smeta mi to što niko ništa ne radi. Njegovi su neobrazovani, prosti ljudi. I neuredni. Ipak, za neke stvari opravdanja nema: u kući se popije toliko alkohola i piva da se dvorac može sagraditi, a kamoli kuća srediti za pristojan život. Kako mojima da kažem za ovo? Nije mi svejedno da sutra uđem u brak sa njim, a budem primorana da živim tamo. Kako njegovima da kažem za kuću, vodu, telefon, koji takođe nemaju? Kako se ponašati u ovakvoj situaciji? Napominjem da dečko zna moj stav i da ne volim da idem tamo. Moji nisu neki umišljeni ljudi, a opet ne bi mogli da prihvate da neko tako živi.
Odgovor:
Draga gospođice, ako mene pitate, nemojte ni za živu glavu dopustiti da budete ‘primorani’ da se iz 21. veka preseliti u pećinsko doba. To vam kažem suptilno i tolerantno, ako već niste primetili. Ne radi se o tome što biste živeli u ‘kući nakraj sela’. Svaka čast selu i seljacima, onim vrednim i čestitim ljudima koji jedu hleb sa sto kora. Problem je što biste došli u okruženje koje vam nije nimalo srodno, a ‘sličan se sličnom raduje’.
Podržavam vaše bojazni, jer ne vidim kako biste se orodili sa ljudima koji svoj dom održavaju manje nego što to prirodno čine njihove domaće životinje. Nešto, znači, nije u redu s njima. Ne kažem da je i vaš dečko takav, a volela bih da ste vi baš načisto sa tim da je iver koji je pao daleko od klade.
Ako ovome dodamo i to da rođaci vašeg izabranik svoje pare i životnu energiju posvećuju pre piću nego higijeni ili izgradnji kanalizacije, nastale u ljudskom rodu pre 7.000 godina, onda stvarno tu više nema šta da se doda. Zapravo, imala bih. Shvatih da to što biste vi doživeli u njihovom domu nije ni približno šoku koji bi oni doživeli sa vama.
Zamislite da im uvedete vodu i kanalizaciju, oribate kuću, uključite mašinu za veš ili, ne daj bože, sudove, da im ponudite kompjuter i slično. Ta, ljudi ne bi ni dobacili do civilizacijskog salto mortala, pre bi se ugušili od mirisa omekšivača za veš, osveživača prostorija, sredstava za ribanje, dezodoransa i sličnog. A tek kolika je buka od puštanja vodokotlića i koliki novci dati za vodu, umesto za rakiju. Ne, ne, i ne, ne bi to bilo fer prema njima. Ma, ne bi preživeli, garant. Možda biste vi i preživeli uz njih. Ipak, u svojim genima imate te pređašnje stupnjeve života. Ali oni ne bi. Ljudska rasa još nije zabeležila toliko nagao evolucijski skok. Ergo, nemojte na svoju dušu preuzeti taj eksperiment in vivo.
Glavna karika
Imam 26 godina, udata sam i nezaposlena, a sa ćerkom i mužem živim u zajednici s njegovim roditeljima. Pomozite... Sa mužem se svakodnevno prepirem oko glupih stvari, jer je on navikao da mu drugi kroje život... Naime, odrastao je sa sestrom i majkom, dok mu je otac po svetu zarađivao. U vreme kada se vratio i uzeo penziju, ja sam ostala trudna, ali na tu trudnoću niko nije obraćao pažnju osim mene. Inače, svekar je po odlasku u penziju psihi;ki oboleo i pravio haos po kući, vikao, pretio i radio mnogo štošta. Ja sam samo ćutala, mada sam to jedva podnela. Rodila nam se ćerka, i kao svaka majka, za svoje prvo dete želela sam sve novo, ne iz inata nego jednostavno - prvo je... Međutim, muž je bežao od toga i sestru obavezao da sve nabavi od drugih ljudi, da on ne bi kupovao. Još milion takvih stvari se desilo. Šta god sam rekla da se uradi u kući i dvorištu, svi bi me popreko pogledali i okrenuli se. Zaova dolazi non-stop i ponaša se kao da je sve njeno, njena reč se više uvažava od moje, ali ipak, ona ne može da meni kroji život sa mužem. Nekoliko puta sam to napomenula suprugu, on je rekao da će razgovarati sa sestrom, ali ona nastavlja po starom. Sa svekrvom sam imala dobar odnos do pre neki dan, kada smo se muž i ja prepirali i počeli da vičemo jedno na drugo, jer smo oboje glasni. Ona je uletela i počela da viče kako ne može to da sluša, i ako nam se ne sviđa, da izađemo napolje... Jasno sam joj rekla da sam, dok su se oni svađali, ja ćutala. Ona se samo okrenula i rekla ‘Ako ti se nije svidelo, što nisi otišla?!’ To me je jako uvredilo, jer sam mogla da odem, ali nisam zbog njenog sina i unuke. Sa druge strane, kada je sretnem na dvorištu, javim joj se, mada ona meni ne... Pokušavam da se odvojim, ali muž ne bi, jer ona je njemu ipak majka, a ja sam, izgleda, u drugom planu... Ne bih da ih svađam, to ne bih uradila ni neprijatelju, ali želim svoj dom, svoju porodicu i svoj dogovor sa mužem... Izgleda da u tome neću uspeti sama, pa vas molim da mi pomognete.
Hvala vam.
Razočarana u život
Odgovor:
Ukoliko imate materijalnih uslova, najbolje bi bilo da se sa suprugom i kćerkom odvojite u zasebnu stambenu jedinicu. Sve da su rođaci vašeg muža najbolje osobe na svetu, ljudi žive na različite načine i komotni su samo ako je svako svoj na svome. U problemu o kojem mi pišete glavna karika je vaš muž. Trebalo bi da vas on zaštiti, vodeći račina da interesi svih ukućana budu zadovoljeni kako valja. Probajte da mu to objasnite na taktičan i miran način, ne mešajući se u njihove odnose. Vi, svakako, pokušajte da prema svima njima budete pristojno uzdržani. Ali za vaše probleme u toj zajednici odgovoran je vaš muž i od njega očekujte da ih razreši, u razumnom roku.
Kkao god da se to ispostavi, vi naučite nešto korisno iz ovog bračnog iskustva, postajući zrelija i bolja osoba. Plus, ubuduće, predupredite problematične situacije, po principu - bolje sprečiti nego lečiti. Sada više niste odgovorni samo za sebe već imate i detence koje zavisi od vas.
Srdačno!
Dragocenosti i sitnice
Imam 23 godine, odrasla sam u normalnoj četvoročlanoj porodici, završavam studije ekonomije i uporedo radim u internacionalnoj organizaciji, imam sedmogodišnju vezu koja traje još od gimnazijskih dana.
Može se reći da sam zadovoljna ključnim aspektima svog života i svesna sam da smo mi krojači sopstvene sudbine.
Međutim, tišti me nedostatak društvenog života, to jest nemam prave prijatelje, čak ni one za bleju, kako bi se mladi izrazili. Pritom nisam introvertna, uvek sam nasmejana, vedra, ljubazna, učtiva, ne opterećujem okruženje svojim problemčićima, na proslavama se ljudi oduševljavaju mojom energijom i često mi kažu da sam najpozitivnija osoba koju poznaju, a jedna od rečenica kojima se vodim je: ‘U zlu se ne ponizi, u dobru se ne uznesi’. Ipak, od drugarica sam uvek doživljavala samo jedno - pakost.
Tako sam s vremenom izgubila želju da se družim i pričam sa devojkama.
Ne dopadaju mi se pogledi koje žene upućuju jedna drugoj, to zavidno odmeravanje, ogovaranje, licemerje koje uočavam na sve strane. Tipa, cica-maco, a iza leđa jedna o drugoj govore sve najgore. Volela bih da mogu da napišem sve što sam doživljavla kako bih potkrepila moju priču. No, premalo je prostora za ono što bih htela da kažem!
Mnogo puta sam razgovarala sa roditeljima i bliskim osobama koje su upućene u moj život, i svi mi, najkraće rečeno, govore da sam previše dobra, da ljudima pristupam iskreno, što u biti i jeste tako. Ali ja ne umem drugačije, ne bih bila ja kada bih se ponašala drugačije. Zbog nedostatka društvenog života vrlo često se osećam loše, bezvredno. Pitam se da li uopšte išta vredim kada sa mnom niko dosad nije želeo da ostvari pravo prijateljstvo.
Katkad mi se čini da nisam sa ovoga sveta, osećam se kao uplašena srna među vukovima.
Odgovor:
Draga gospođice, prirodni je zakon da nismo svi za sve. Ljudi su veoma različiti i svako od nas bolje pasuje jednom delu života, dok je manje srodan s nekim drugim. Od toga ne bi trebalo praviti preveliki problem, već se prilagođavajte neizbežnom i razvijajte ono što vam je prednost.
Zašto biste vi, pored svega što činite u svojoj ranoj mladosti, morali biti još i ultradruštvena osoba? Ta, kad već uspešno studirate i radite, uz dugogodišnji emotivni odnos, ne može biti da ste asocijalni.
Shvatam, želeli biste da imate i bliske prijatelje, pride. Neka bude. Onda se tome i posvetite bez predrasuda, jer su vreme i dobra volja neophodni da se tako nešto izgradi i utvrdi. Možda se do sada time niste bavili dovoljno ili nije bio pravi način. Ali nemojte svoju vrednost meriti samo onim čega nemate već to sagledavajte u široj slici, uz dragocenosti koje već posedujete. Pokušajte da izbegnete moderne tendencije da se od svega mogućeg može napraviti problem. Nemojte, molim vas, ne valja se. Pravih nevolja ima previše i ovako, ne treba još i mi da ih podbadamo. Što se tiče ljudske zavisti, tja, to vam je što vam je. Što ste više pozicionirani u piramidi ljudskih vrednosti sve je manje onih koji vam odgovaraju. Ali ima ih, svakako, samo pažljivo i strpljivo.
Život je pred vama, a to je tek sitnica koja čeka na ostvarenje. Želim vam svako dobro, i ako je dosegnete i ako ne.
Svetliji tonovi
Ne znam kako mi možete pomoći, ali bar anonimno mogu svašta da napišem o sebi. Imama problema kao i većina ljudi. Naime, završila sam fakultet, godinama bezuspešno tražim posao. Radila sam svašta, a to svašta se završi brzo i bez plaćanja, jer nemam vezu da ostanem u nekoj firmi. Milion razgovora, pokušaja, uzalud. Osećam se kao da mi nešto fali, jer je svima, pa i meni, čudno što nikako nemam sreću da se zaposlim. Mlada, pametna, kulturna, obrazovana...
Logično, zapitam se bezbroj puta šta mi fali, trudim se, ne odustajem, godine prolaze, a ja poput parazita i dalje živim sa porodicom, koja ni sama nema dovoljno sredstava za egzistenciju. Pare koje zarade odlaze na kredit, kamate velike, a drugih prihoda nema. Život nas je naterao da pretrpimo svašta, izašli smo iz porodične kuće i započeli nešto što je rupa bez dna.
Povrh svega, momak sa kojim sam dugo ne može da nađe normalan, stalan državni posao, pa i bilo kakav.
I živi u jako lošim uslovima od kojih me muka hvata. Nekako ispadosmo kao dva nesposobna baksuza, koji nikako da krenu unapred, osamostale se, što zbog nezaposlenosti, što zbog nedostatka novca.
Ne znam ima li potrebe postavljati pitanja, jer je ovo delić moje dugogodišnje slagalice.
Odgovor:
Evo, da se i ja nadovežem na ovu vašu svaštarsku slagalicu, u pokušaju da joj damo neki svetliji ton.
Utisak mi je da vaša direkcija, zvana - naći posao ‘normalan, stalan, državni’ ne mora biti jedini mogući put do profesionalne ostvarenosti. Naime, ukoliko vam ne ide na taj način, pokušajte nešto drugo.
Vremena se ubrzano menjaju, ali ne i psihe ljudi. A trebalo bi, jer opstaje samo ono što se prilagođava i poboljšava. Nekada davano bilo je ‘normalno’, tj. uobičajeno da se u državnoj službi radi do kraja života. U savremenom svetu, pa i u našoj državici, takvih pozicija je sve manje. No, postoji i privatni sektor. Eureka!!!
Verovali ili ne, toliki ljudi sami osmišljavaju svoja radna mesta, bore se da plasiraju ono za šta su sposobni, sve po principi ‘u se i u svoje kljuse’. Mnogi od njih ne bi se nipošto menjali sa onima u državnoj službi. Sigurno je da i jedna i druga pozicija ima svoje prednosti ali i mane. Dok od kukumavčenja ima samo pregršt nevolja.
Ukratko, htedoh reći, nemojte u životu pošto-poto upirati tamo gde vam baš nikako ne ide. Osvrnite se oko sebe, postoje tolike mogućnosti u ovom raznolikom svetu. A neke od njih svakako bi mogle biti i za vas. Ako ste vi za njih.
Od dobrog bolje, od lošeg lošije
Imam 48 godina, u braku sam 18 i imamo dva sina (10 i 17). Oboje smo doktorirali, imamo posao, pristojno zarađujemo za današnje vreme, otplaćujemo kredit za stan. Deca su nam zdrava, dobra, odlični đaci. Ono što mene, blago rečeno, muči, jeste odnos sa mužem. On je lekar, pored državne službe radi i u svojoj privatnoj ordinaciji. Vredan, šarmantan, zabavan u društvu. Vrlo malo je kod kuće, decu sam uglavnom gajila sama, pomagali su mi moji roditelji. Udala sam se, što bi se reklo, iz ljubavi, i ma koliko to zvučalo čudno, izgleda da još uvek volim svog muža. I zato nikako ne mogu da prebolim, mada sam prešla preko svega, što me je dva puta varao, u trajanju od po tri godine. Prvi put kada je stariji sin imao dve, drugi kada je mlađi imao tri godine. Reći ću vam samo da sam to jedva preživela. Svađe, njegove laži, ‘zarađivanje’ za porodicu do ponoći, moje neprospavane noći, i dan-danas nosim sve to u sebi. I ne krivim njega, nego sebe, jer sam prešla preko toga.
Sa njim nikada o tome ne razgovaram, ponižavajuće je, i bez svrhe. Shvatila sam da se on nikada neće razvesti, ne želi da rasturi porodicu, a, po njegovim recima, ni da deli imovinu koju je stekao. Kada se naljuti, prestane da razgovara i uvek ja moram prva da progovorim. Prošle godine nismo razgovarali šest meseci, onda smo se na moju molbu pomirili, a sada opet ne razgovaramo više od pet meseci, s tom razlikom što sada nije pristao da se pomirimo. Poslednje dve godine prebacuje mi da ne štedim dovoljno, kako bismo, po njegovoj zamisli, vratili dugove u roku od pet godina (najveći dug je mojim roditeljima koji su mu pozajmili novac za zidanje ordinacije) i što nisam htela da mu dam celu platu, da je on raspoređuje. I tako živimo u nenormalnoj atmosferi, iz koje ne vidim izlaza, osim da se razvedem.
Advokat mi je rekao da dobro razmislim, jer ako nemam drugog, a nemam, razvod mi neće doneti nikakvo olakšanje. Naprotiv, suočiću se sa mnogo više problema nego što mogu i da pretpostavim. Ne znam da li imam snage da prolazim kroz sve to. Očajna sam. Mesecima imam grč u želucu. Njega ne mogu da promenim, a izgleda da ni kod sebe ništa ne mogu da promenim. Jedino mi je uspelo je da on ne vidi koliko patim: radim, izlazim, kao da mi je sve potaman.
Deci je teško, naročito mlađem sinu, ali se ne mešaju, naravno da vole i njega i mene. Pre godinu dana bili smo kod psihologa, rekla nam je da smo pametni ljudi i da treba da se dogovorimo oko minimuma koji očekujemo od onog drugog. Minimum za mog muža je deljenje troškova napola. Tužno, ali istinito. Inače, blage sam naravi, tolerantna, ali nisam uporna i dosledna.
U čemu je moj problem? Zašto ne mogu da se razvedem od čoveka koji me ne voli, ne poštuje i ne ceni?
Unapred zahvalna
Odgovor:
Poštovana čitateljko, ako ostajete u odnosu gde niste voljeni i cenjeni, a to vas razjeda - onda vam je neophodna pomoć. Uz podršku mudrog i saosećajnog terapeuta trebalo bi da doprete do onoga što vas drži u nedostojanstvenom položaju. Poniženje koje vas muči moglo bi biti dovoljan podsticaj da promenite dosadašnji život. Zašto bi trebalo da imate nekog drugog muškarca pa da to prelomi vaše dileme oko razvoda? Do sada ste se oslanjali samo na sebe i svoje roditelje.
Uopšte, ne bi trebalo da druge osobe budu presudne u vašem životu. Dovoljno je da ovladate sobom, tj. sopstvenim slabostima, poput nedostatka samopoštovanja i ljubavi prema sebi. Da to posedujete nikada ne biste delili postelju i sto sa nekim ko vređa vaše ljudske vrednosti. Vaša upornost i doslednost da sebe ovlapotite kao dragoceno biće presudne da vas takvom doživljaju i drugi.
Potom, ne zaboravite kako ste svojim sinovima uzor, i vi i vaš muž. Potrudite se da imaju našta da se ugledaju i da svoje manjkavosti ne ostavljate u nasleđe njima. Neka vam njihova budućnost bude dodatni podsticaj da postanete zrelija i srećnija osoba.
Na kraju bih vas podstakla da dobrano raščistite da li vas to ljubav i dalje drži uz muža. On je za vas očigledno i prevashodno vezan materijalni interesom. A šta je to što vas spaja sa takvom osobom?
Ljubav je uzvišeno osećanje koje oplemenjuje, a vi ste kao žena poniženi i izmrcvareni. Ne može dobro da dovede do lošeg. Već loše u vama rezultira opstankom lošeg oko vas.
Mislite o tome.
Oduhovljenje
Odlučila sam da vam pišem jer stanje u kome se nalazim traje već izvesno vreme. Naime, ništa me ne interesuje; stvari, ljudi i situacije često me nerviraju ili izbace iz takta. Kada se nađem među ljudima, sa naporom komuniciram, zato što su mi sve teme dosadne ili teške. Ipak, pokušavam da komunikaciju održim, jer ne želim da izgubim drage osobe sa kojima sam nekada imala zadovoljavajući odnos. Takođe, dešava se da imam predubeđenja, da me neki iz moje okoline iritiraju zbog nekih osobina; zatim uvidim da su ti ljudi bolje osobe od mene kad i pored svega žele da ostvare odnos sa mnom, imaju različite aktivnosti i interesovanja, prijatelje. Ubeđujem sebe da ne treba da sudim o ljudima, shvatam da sam i sama puna mana, ali iritiranost ne uspevam da suzbijem.
Isto je i sa različitim aktivnostima. Ništa ne uspeva da zadrži moju pažnju; kada pokušam da čitam knjigu, umorim se posle nekoliko stranica; političko-društvene teme me izbacuju iz takta, te pokušavam da se distanciram od njih, što rezultira neupućenošću.
Dobro se osećam jedino kada sam sama - kada šetam ili boravim u svom kutku. Htela sam da dodam i ‘udubljena u svoje misli’, pa sam shvatila da mi je u tim trenucima blažene samoće mozak potpuno prazan, lišen bilo kakvih misli. Ponekad mi se čini i da sam emotivno otupela.
U nastojanju da nešto promenim, pokušala sam da se bavim sportom, što je doprinelo da se u izvesnoj meri osećam zadovoljnije i budem opuštenija, ali pošto zbog objektivnih okolnosti nisam mogla da nastavim sa time, osećaj praznine se vratio. Sada ću opet pokušati sa time. Takođe, sebi sam nametnula i više obaveza, kako bih imala čime da ispunim vreme.
Pišem vam upravo zato što ovo nije život kakav bih volela da vodim. Da li je ovakva situacija uobičajena s vremena na vreme, i da li svesni napori (uprkos trenutnoj inerciji) mogu da dovedu do promene nabolje, ili samo dodatno iscrpljuju. Ja zaista želim da nešto promenim, ali se osećam kao u vrzinom kolu.
Izvinite zbog konfuznog pisma.
Pozdrav od MMM
Odgovor:
Gotovo sam sigurna da ste zašli u drugu polovinu života, poštovana čitateljko, mada to niste napomenuli precizno. Takođe, ne znam tačno koliko vam traje pomenuto stanje preosetljivosti na spoljašnji svet.
No, biva to da čovek u jednom trenutku duševnog razvoja oseti postrebu da ostane sam sa sobom i umiri, tj. eliminiše svoje misli. Faza usmaljeništva je neophodna i prirodna kontrateža društvenoj ekspanziji ličnosti u prvoj polovini života.
To što u ‘blaženoj samoći’ osetite kako je mozak ‘potpuno prazan, lišen misli’ ne znači da ste ‘emotivno otupeli’. To nikako.
Emocije i misli su različiti pojmovi, a da ne bih širila priču, sažeću: ponekad je neophodno umiriti sve titraje svesti i prepustiti se duševnom spokoju iz nesvesnih dubina. Ako vaše biće tome teži, poslušajte ga i izađite mu u susret, na svaki način koji vam godi.
U ovoj fazi života smanjite društvene kontakte na minimum i posvetite se sebi samoj. Verovatno ste primili dovoljno podsticaja spolja, pa je došlo vreme da se povežete i sa onim sadržajima iznutra, koji vas mame. Svakodnevno zadovoljavajte taj poriv i s vremenom će se napraviti novi balans u vašoj duši. Taj proces može trajati godinama, nudeći vam nove uvide o sebi i okolini, da biste na kraju postali kompletnija i ispunjenija osoba.
Svaku blagodat vam želim na tom putu oduhovljenja.
Raščinjavanje
Imam 45 godina, udata sam i majka dvoje odrasle dece, zaposlena. Kad sve sagledam, recimo da sam zadovoljna kako mi teku ovozemaljski dani, jer sam skromna kad je život u pitanju. Mene mučim - ja! Opisaću vam jučerašnji dan: imala sam sukob na poslu sa nadređenim, pri čemu nisam ponizno sagla glavu, već oštro iznela svoj stav. Vraćajući se sa posla srela sam poznanicu kojoj sam se javila baš srdačno (uvek smo bile takve), a ona mi hladno odgovorila kako nema nameru da mi se više javlja! A najgore je što uopšte nemam pojma zašto! Znamo se 20 godina, još iz škole, ponekad se sretnemo, ispričamo. Ostala sam zatečena, nekako postiđena! Ceo dan sam bila uznemirena zbog tih događaja! Dešava mi se da me takva uznemirenost drži danima i tada me ništa ne raduje, a inače sam vedrog duha. Ja skoro uvek odreagujem, ako je neko grub, i ja sam, ali mi posle toga nije lakše, iako se to ne vidi. Realna sam, samokritična, ne umišljam, ne volim rasprave, svađe.
Iako sam jaka i stabilna kao ličnost (ili samo sebe sagledavam tako) i celu svoju porodicu vodim kroz život dosta uspešno, brinem o tetki i baki, pomažem gde god mogu, ovakve stvari me umore, slome i ne puštaju neko vreme. Kažite mi kako da sebe izbavim i zaštitim.
Još uvek potištena
Odgovor:
Preporučila bih vam, poštovana, da se posle stresa posvetite njegovom temeljitom raščinjavanju.
U zavisnosti od toga šta bi vam najviše prijalo, možete trčati kad vas skola napetost, ili srediti kuću cakum-pakum. Takođe, žustre šetnje po priordi, ponajbolje uz tekuću vodu, lekovite su i za dušu i za telo. Potom meditacije, bavljenje jogom i slično. Neke opušta kada se zanesu kreativnim aktivnostima poput vajanja, crtanja, kuvanja, pisanja, štrikanja, šivenja, fotografisanja... Slušajte umirujuću muziku i/ili plešite. Družite se sa životinjama i/ili biljkama... Pogledajte neki interesantan film i/ili pročitajte zanimljivu knjigu. Bilo šta od toga, a da je potaman vašoj duši, od koristi je. Ali bitno je da svakodnevno imate neku od tih relaksacija, makar pola sata. A kako se psiha svakoga dana neizbežno prenapreže, moramo je stabilizovati istom učestalošću.
Najbolje bi bilo da u dnevni raspored prvo unesete vreme za umirenje duše, pa onda sve ostalo prema tome organizujte. Moguće je to izvesti. I neophodno, jer nevolje mu dođu kao opšte mesto u životu, neizbežne su, hteli mi to ili ne.
Ukoliko se svaki dan unapred osnažujete mirom i spokojem, lakše ćete savladati sve ono što preti da vas destabilizuje.
Završila bih prigodnom narodnom pričom o mudrom čobaninu, koji je na pitanje kako u njegovom selu zovu vuka odgovorio - ne zovemo ga, on dođe sam.
Bez amnestije
Potrebno mi je mišljenje nepristrasne strane, jer više nisam pametna. Osećam da se gušim, da mi se izmiče tlo pod nogama. Već nekoliko godina radim u jednoj firmi, veoma savesno i odgovorno, jer sam takva. Pre tri meseca sam otišla, naravno privremeno, jer moram da spremim i položim ispit kako bih dobila sertifikat koji mi je veoma bitan za dalji posao. Dogovor je bio da se vratim nakon toga, da će me mesto čekati (mada, nisam sigurna da će biti baš tako). Radi se o maloj, privatnoj firmi u kojoj nas je i pre bilo viška, a u međuvremenu su primljene i nove osobe.
Povrh svega, moja veza sa kolegom je, po svemu sudeći, propala. Za ovih nekoliko meseci pozvao me je svega dva puta, jednom da ne bude da me nije zvao (doslovno je tako rekao). Kada ja njega zovem, nekada se javi, nekada ne. To mi mnogo smeta i on to zna, ali nema nameru da išta promeni. Bukvalno se nedeljama ne čujemo, te onda ja pozovem, jer mi nedostaje, da vidim da li je živ, da mu se nije nešto desilo. Od koleginice, koja je nova, pa nije najbolje upoznata sa odnosima u kancelariji, čula sam da je, izgleda, našao novu. Takođe, jedna od tih novoprimljenih osoba je devojka koja se njemu uporno i otvoreno nabacuje. Među njima je bilo nečega. Ja znam za to, sam mi je rekao, i nisam sigurna da neće biti i nastavka (ako ona hoće, zašto da ne iskoristi priliku), dakle, nemam poverenja u njega. Pre izvesnog vremena svratila sam nakratko i imala osećaj kako da jedva čeka da odem (odmah je uzeo da radi, a mogao je da odvoji makar nekoliko minuta za mene). Osećam da mu je svejedno šta je sa mnom. Mislim da sam se trudila i više nego što je potrebno, prešla preko prevara, nejavljanja, preko svega. Boli me ovo, a znam da sam i sama kriva, jer nisam postavila granice, nisam jasno rekla šta hoću, a šta neću. U njegovim očima nisam zaslužila poštovanje i zato sada može da se ponaša prema meni kao prema nameštaju.
Ovih dana treba da se vratim na posao, a ne znam šta me čeka. Razmišljam o drugom poslu kada steknem i taj preko potrebni sertifikat. Kako da ovo dostojanstveno prevaziđem, kako da budem jača od poraza?
Odgovor:
Draga gospođice, tačno znate u čemu ste pogrešili, pa vam samo preostaje da to svoje životno naravoučenije i sprovedete u delo.
Citiraću vas: ‘Osećam da mu nije stalo, da mu je svejedno šta je sa mnom. Mislim da sam se trudila i više nego što je potrebno, prešla preko prevara, nejavljanja, preko svega. Boli me ovo, a znam da sam i sama kriva, jer nisam postavila granice, nisam jasno rekla šta hoću, a šta neću, prešla sam ćutke preko toliko toga. U njegovim očima ja nisam zaslužila poštovanje i zato sada može da se ponaša prema meni kao prema nameštaju’.
Imajte na umu da u svemu tome nije najbitniji vaš bivši partner nego vi sami. Sve što ste zaključili da ste pogrešili ispravite i nepokolebljivo se držite svojih novih aršina prema svim budućim partnerima.
Dostojanstvo je mnogo bitna stvar za svaku dušu i ima ogroman odraz na to kako će se drugi ponašati prema nama. Vi ste mladi i normalno je da pogrešite, ali je presudno šta iz svega toga naučite i koliko ćete brzo te kvalitetno napredovati u sazrevanju. Poraz je samo ono što nam ne posluži da postanemo bolji i jači. Kada se vratite u firmu, držite se distancirano i uzdržano prema tom muškarcu. Ukoliko bude pravio neke aluzije na vaš bivši odnos, ne učestvujte u tim draženjama. Možete, eventualno, reći kao ste mu zahvalni na krucijalnom životnom iskustvi i tačka. Znate one mudre reči koje otprilike glase: spuštah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže. Od tada smo veći prijatelji, u glavu mi pamet uteraste. E, to.
Ukoliko pak pokuša da obnovi emotivni odnos, ne popuštajte nipošto, već stalno imajte na umu kakvim se pokazao. Jeste da ste vi grešili, ali to njega ne amnestira, nikako. Vaše nedostojanstveno ponašanje ne može biti opravdanje za njegovo ljigavljenje. O, ne!
Volela bih da vam ovo iskustvo bude prekretnica ka uzvišenijem osećaju sebe i života koji vas čeka. U tom slučaju neće biti poraz već pobeda, za sva vremena.
