Tetka sam jedne devojčice od šest i po godina. Roditelji su joj razvedeni i ona živi sa majkom i mlađom sestrom, a jednom do dva puta nedeljno dolazi kod nas. Kako је rasla uz mene (roditelji su se razišli kad joj je bilo četiri godine) vezane smo i imamo takoreći drugarski odnos. Ona zna da je mnogo volim i da sam joj u neku ruku oslonac u svemu. Jedne noći prespavala je kod mene i ujutru mi je ispričala, kako ona kaže, ‘ono što se desilo’.
Kad je bila kod mame, prosula je slučajno vodu, a mama se toliko iznervirala da je dobila batine. Udaralu je po goloj guzi rukom i papučom. Ја sam je saslušala i rekla: ‘Zlato moje, nisi to namerno učinila’, a ona mi je odgovrila da nije, ali da mama mora da je bije kad nije dobra i da joj ne govorim ‘zlato moje’. Јоš mi је pred očima njeno lice kad me je ubeđivala kako nije strašno što je dobila batine ‘Vidi, nemam modrice, pomogla mi je voda kad sam se istuširala’.
Мnogo mi je žao što dobija batine, jer to nije prvi put, mama ju je tukla i dok su živele kod nas. Govorila sam da se deca ne biju nego vole, da se vaspitavaju uz mnogo ljubavi i razgovora, ali ona očigledno pribegava batinama.
Ne znam kako da pomognem i da li uopšte imam pravo da se mešam u vaspitanje tuđe dece. Mada, ja nju doživljavam kao svoje dete, mnogo je volim i znam koliko joj je teško pao razlaz roditelja. Više puta mi je rekla kako bi najviše volela kad bi svi živeli zajedno. Аli od pomirenja nema ništa jer mama i tata žive svoje živote.
Оtac je mnogo voli, ali puno radi jer mu je takav posao. Svašta joj kupuje, ali nije dovoljno s njom. Моram da napomenem da je često tužna i plače za sitnicu, čak i ne zna da se smeje, kao da se smeje silom. Kаd noću spava, škripi zubima, to ponekad radi i danju, a ranije je grickala nokte. Inteligentna je, zrelija je od vršnjaka, već čita, piše, voli da crta. Моlim vas, dajte mi savet kako da pomognem ovoj dečjoj duši da što manje pati.
Unapred zahvalna tetka.

Udata sam, imam dvoje dece koju volim najviše na svetu, završila sam fakultet i ne radim, suprug dobro zarađuje, svi smo, hvala Bogu, zdravi, ali imam veliki problem sa suprugom, ili je problem u meni, više ni sama ne znam...
Nas dvoje se lepo slažemo i sve je dobro dok smo sami, ali kada se pojavi neko od rodbine, posebno moje, suprug postaje druga osoba. Bezobrazan je, uvredljiv, svima nalazi mane, ništa mu ne odgovara ili odlazi u drugu krajnost pa samo ćuti i sve ignoriše. To mene jako boli i zbog toga patim. On zaista nema razloga da se tako ponaša, jer su svi prema njemu bili jako korektni. A kako je on iznova i iznova bio bezobrazan, polako su počeli da se distanciraju od njega! Primećujem da i ja počinjem da se udaljavam od njega... I to me boli, jer ga volim i puno sam uložila u naš brak. U sebi znam da je dobar čovek, ali ne znam šta ga to tera da bude takav prema drugima... Ili ga uopšte ne poznajem?
Ne mogu da zanemarim svoje roditelje, braću, sestre, jer ih volim i ne mogu da živim samo u četiri zida sa suprugom i decom... Potpuno sam drugačije vaspitana od njega, volela bih da se sa svima lepo slažemo ili bar budemo u korektnim odnosima, bilo da je u pitanju moja ili njegova rodbina. Dugo sam se trudila da ljudi ne primete tu njegovu stranu i tolerisala njegovo ponašanje, ali više ne mogu i neću, jer on neće ni da razgovaramo na tu temu, misli da je u pravu i tu je kraj. A to meni smeta i jako me opterećuje.
Želela bih da me posavetujete na koji način sa njim da razgovram...

Sve me nešto guši, koža mi je tesna, ne znam gde da se okrenem. Dvoje male dece, muž, obaveze, sve radim i stižem, čak uživam u obavljanju kućnih poslova. Imam normalan brak, sa stvarnim radostima i stvarnim problemima, ali nemam unutrašnji mir. Nekad je taj nemir veći, nekad manji. To je, valjda, zbog udaljenosti od rodnog grada i moje porodice, jer svi su tamo, a ja sam ovde. Kako da pomognem sebi, osećam da pucam emotivno. Toliko znam da volim i puna sam ljubavi, a opet ne mogu da se dajem ni mužu ni deci. Jednostavno ne znam... ne mogu...
Uplašena

Poštovana, kako opravdati nečije neverstvo? Moj suprug je uvek bio pod zaštitom majke jer je jedinac. Nisam imala prava da mu bilo šta prigovorim, jer bih tada dobila debele kritike od svekrve. Bila je veoma uticajna iako nismo živeli zajedno. Tada sam bila veoma mlada, ali hrabro sam sve to podnosila misleći da tako treba. Ceo život su me ‘štitili’ roditelji, ali samo na rečima: tešili su me, ali nikad se nisu suprotstavili mojoj svekrvi.
Počela sam da radim i desilo se da me je primetio kolega. Prijala mi je njegova pažnja i zrelo razmišljanje. On je bio buntovan, sušta suprotnost mom mužu. Ali i oženjen. Muža sam prevarila samo jednom i onda kao da sam se osvestila - prestala sam sa tom glupošću.
Vaspitana sam tako da živim za porodicu, a i muža sam volela. Međutim, on je to saznao, a ja priznala, i tada počinju moji košmari. Otada moj muž živi trostruki život, sa svojom porodicom i dve ‘koleginice sa posla’. Tako godinama. Ne znam kako sam bila tako gluva i slepa da ne vidim, ali kada sam slučajno otkrila njegovu prvu vezu, nisam bila spremna da ga napustim i predam njoj u ruke. Tek sad vidim da je pravi razlog bio ‘moj greh’.
Nastavili smo nekako dalje zajedno, rodila sam drugo dete koje je došlo ‘ne znam kako’, jer mi je rečeno da više ne mogu zatrudneti zbog problema na prvom porođaju. Onda se desilo još veće razočaranje: njegova veza, i to još većih razmera. Ova druga žena je baš bila rešena da ga dobije. U to vreme mi umire svekrva i muž ne želi moju podršku. Bio je izgubljen, jako je patio za majkom. Održavao je vezu sa tom ženom iako smo se svakodnevno svađali, ja lovila njene pozive, on se kleo u decu da ne postoji niko. I onda je odjednom sve prestalo kad sam srela njenog muža i kad smo složili kockice. Sve se otkrilo.
Interesantno je da moj suprug nikada nije ništa priznao, sve se svodilo na moje nagađanje. Meni je potrebna istina, a on ne želi da priča, smatra da je sve rečeno. To me vređa. Ni ovog puta nisam dobila podršku porodice, sa obrazloženjem ‘kad nisi otišla onda, nemoj praviti gluposti ni sada”. Inače, moji roditelji su stambeno obezbedili brata kupivši mu dvosoban stan. Oni žive sami, a ja u stanu koji je suprug nasledio od roditelja. Nemam ništa svoje, osećam se bespomoćno. Ne mogu sebi da priuštim ni privatan stan, ni stambeni kredit, jer nam je sin na fakultetu u većem gradu.
Suprug je sada savršen muž, pomaže mi oko svega, ne luta, nema više skrivenih poziva i pretnji telefonom... I to je njegov argument da ostanemo zajedno. Tvrdi da me je uvek voleo. Ja patim, jer se svaki dan setim nekog ružnog događaja, a bilo ih je mnogo. Ne volim ga više, želim da odem, a ne znam gde bih. Kriva sam i to me sputava.
Da li je taj moj jedan greh zaista morao ovako da mi se vrati? Da li se može oprostiti nevera, pa i meni? Ima li opravdanja za to? Ima li opravdanja pred decom da odem sada kada je sve gotovo?
Kukavica