Dejan Stojiljković: Ljudima 21. veka Julije Cezar isto je što i Betmen

Srednjovekovna Srbija, njena utvrđenja, vitezovi, gradovi..., sa piščevim Nišom u fokusu, elementi su novog romana Dejana Stojiljkovića “Olujni bedem”, dugo očekivanog nastavka bestselera “Duge noći i crne zastave”, i drugog toma najavljnog petoknjižja.

Koscenarista serije "Senke nad Balkanom" koju režira Dragan Bjelogrlić, a koja će premijeru imati na upravo otvorenom Sarajevo Film Festivalu priča o srpskoj istoriji kao majdanu inspiracije za pisca, ali i o našoj (ne)spremnosti da učimo od nje, o svojim fascinacijama i onome što je lično naučio, budući da je od prve knjige mahom “uronjen” u prošlost i istorijske spise.

- Istorija je kao veliki kazan pun rastopljenog metala koji neprestano vri i iz njega se uvek stvori ili iskuje neka velika, postojana ličnost, čija pojava je onaj jezičak na vagi koji menja stvari iz korena. Stefan Nemanja, Konstantin Veliki, Karađorđe, Čerčil, Kenedi, Tito... Sve su to ljudi koje je na neki način “porodila” istorija - kaže pisac za Novosti i otkriva da li ga istorija intrigira kao riznica atraktivnih priča, detalja i likova, ili kroz nju traga za univerzalnim lekcijama

- Poslednjih godina je u modi da se na istoriju gleda kao na neku vrstu zanimljive fikcije. Ljudi će često percepirati Julija Cezara na isti način na koji percepiraju Betmena. To je posledica brzog života koji nam je doneo 21. vek. Čovek sadašnjice teži da bude čovek budućnosti, a na prošlost gleda kao na nešto čime bi trebalo da se bave istoričari i arheolozi, i poneki pisac, poput mene. Maksima koja je vrlo popularna ovih dana jeste “Pre mene - potop”. Nisam siguran da će nam to doneti mnogo dobrog.

Na pitanje da li smo kao narod voljni da išta učimo “od istorije”, ili nas ona interesuje samo sa aspekta “velikih pobeda” i pišu li istoriju odista pobednici, Stojiljković kaže:

- Srbi iz istorije uzimaju samo ono što im odgovara da bi od te iste istorije pravili mitove. Mi smo mitomanski narod, maštovit i sujetan, zato kod nas tako lako prolaze razne istorijske “škole” po kojima su Srbi narod najstariji i slično. Ipak, nismo šampioni u toj mitomaniji, pogledajte samo Hrvate i Makedonce. A što se tiče te stare da istoriju pišu pobednici, nije to baš uvek tako. Evo, mi smo iz Prvog svetskog rata izašli kao pobednici pa je opet istoriju pisao neko drugi. Čak i oni koji su taj rat izgubili.

“Senke nad Balkanom” uskoro će se naći pred sudom gledalaca, a prema rečima koscenariste Stojiljković one otkrivaju...

- “Senke” su priča o jednoj državi na umoru i jednom narodu koji je na stranputici. Ipak, mi smo tu gledali da u fokus priče stavimo običnog čoveka, bilo da je on uglednik, policajac ili prosjak. Jer to je suština pripovedanja i umetnosti. Baviti se čovekom. Njegovim manama, vrlinama, idealima, zabludama... Priča prati dva policajca beogradske policije kojima je dodeljen slučaj ritualnih ubistava. Svaki od njih moraće da se izbori sa svojim demonima, a opet, data je i jedna šira slika društva koje neodoljivo podseća na ovo današnje. Senke su i dalje nad Balkanom, možda su drugačije nego te 1928, ali nisu otišle.