Boško Savković:

Od A do Z

Reditelj, dobitnik ‘Zlatnog delfina’ za najbolji ekološki film na Festivalu dokumentarnog filma u Kanu, u intimnoj abecedi otkriva zašto mu uvek stoji knedla u grlu kad se vraća u Beograd, kako čuva svoj dečački san o samostalnosti i zbog čega bi neke ljude poslao na kolektivno čitanje Mike Antića i Karlosa Kastanede

Piše:Tanja Nikolić  Foto: Romana Kasumović

a

Ambicija se kod Srba oduvek tumačila dvojako. Umesto da se želja ka boljem i većem podržava od porodice do društva, uvek su nas sputavali onom floskulom - mnogo si, bre, ambiciozan! Je l’ nešto loše u tome što moja prijateljica Mirjana Ðurđević objavljuje jednu knjigu godišnje, ili što ja imam ambiciju da ove godine dobijem Gran pri za najbolji ekološki film na svetu? Ambicija se kod nas svodila na želju da se sa sela presele u grad, a ne da im deca studiraju na Harvardu, Oksfordu, Kolumbiji.

b

Beograd je moj grad i volim ga najviše na svetu. Putovao sam i video mnoge lepše gradove, u nekima i živeo. Ali kada god sam se vraćao, srce mi je ubrzano radilo, a knedla stajala u grlu. Samo jedno mesto na svetu zove se dom - Beograd. Zato me nerviraju ulični pišači i drugi koji fizički ili kulturološki kontaminiraju ono šta ja zovem Beogradski duh.

c

Cena i cenjkanje naša su stvarnost. Kažemo da sve ima svoju cenu, što je i normalno za ze-mlju u kojoj je korupcija pravilo ponašanja, a mito viševekovna tradicija.

č

Čist račun, duga ljubav. Nikome ništa materijalno ne dugujem i zato ne menjam brojeve telefona, žiro račune, firme i kućne adrese. Dugujem mnogo prijateljima koji su mi pomogli da budem to što jesam, ali mi račun za to još nisu ispostavili. Srećom. Ne znam da li bih mogao da vratim.

ć

Slovo koje često ne znamo da koristimo na pravom mestu. Tako nam na zvaničnoj tabli ulice ispod Kalemegdana piše Ulica Karaćorćeva. Mora da se jadnik vrti u grobu. Velikom brzinom.

d

Davanje. Vaspitan sam da dajem onima koji traže. Ljubav, savet, vreme, novac. Isuviše je toga da bi mi se ikada moglo vratiti. Možda sam u svemu tome najgori prema onima koje najviše volim - prema svojoj porodici.

Džebana je stara turska reč koja se odomaćila na našim prostorima. Nekada se koristila za municiju, a danas za alkohol. Volim da sa prijateljima popijem poneku čašu dobrog vina. Jer, uz vino sa prijateljima ide i razmena dobre energije, novih ideja.

đ

I za mene je to Zoran Ðinđić. Kada god pomislim na to šta mu se desilo, dođe mi da zaplačem. Ali ne zbog njegove sudbine. On je bio svestan onoga šta radi i šta je hteo da uradi sa Srbijom. I koliko je to bilo rizično. Dođe mi da zaplačem zbog svih nas, zbog moje kćerke i njene generacije. Zbog toga što je Srbija izgubila toliko godina.

e

Emilija je moja mezimica. Nikada nisam vero-vao da očevi toliko mogu voleti svoje kćerke.

f

Fabrike su ono što nedostaje Srbiji. Samo proizvodnja pravi novu vrednost i utiče na bogatstvo jednog društva. Mi smo uspeli da za deset godina rasturimo i ono malo što je radilo. Privatizacija pre denacionalizacije i duhovno nas je obogaljila. Sada nam je sudbina da živimo od dotacija i donacija. Opet. Dokle?

g

Gramzivost je proizvod vremena u kome živimo. Kod nas i u svetu. Koliko neki ljudi mogu da pojedu i popiju dnevno, koliko automobila da voze u isto vreme? Odela da obuku? Na onaj svet odlazimo goli i sami, kao što smo i došli na ovaj.  

h

Hleba i igara stara je rimska maksima uz pomoć koje su vekovima vladali rimski carevi. Tako rade danas i ovi naši, srpski. Nerealno jeftin hleb i mnogo farmi, velike braće, promenjenih žena, trenutaka istine, svega za ljubav. I ostalih svadbi.

i

Izvini. Ta teška strana reč, kako odavno u jednoj pesmi reče Ðorđe Balašević. Danas je još ređa. A morali bismo malo češće da razmislimo o svojim postupcima i da se iskreno izvinimo. Greške se prave jer se brzo živi. Ali zato postoji izvini.

j

Jevanđelje. Miroslavljevo. Knjiga i TV serijal na kojima smo moji prijatelji i ja radili više od decenije. Knjiga o praštanju i pomirenju. Nažalost, to je danas najveće pokretno kulturno dobro koje Srbija ima, a o kome se vodi računa mnogo manje nego o koaliciji jedne provincijske opštine.

k

Ko tebe kamenom, ti njega knjigom. Oni što bacaju kamenje na ambasade, homoseksualce, policiju, nisu dovoljno čitali kada je to trebalo da rade. Poslao bih ih na kolektivno čitanje Dostojevskog, Remarka, Andrića, Mike Antića, Markesa, Borhesa, Kastanede, Mirjane Ðurđević.

l

Lepota je svuda oko nas. Samo je treba naći. Ako svakog dana ustanemo sa idejom da je čaša polupuna, a ne poluprazna, pronaći ćemo lepotu čak i u komšiluku. Nekada i u ogledalu. O novom danu da ne govorim.

lj

Ljudi su danas zatvoreni u svoje ljušture i teško je sa njih skinuti ljusku. Autistični su, često uplašeni, u nekom svom svetu. A propuštaju da žive svoj život, plašeći se da daruju i prihvataju ljubav i iskrenost.

m

Miholjsko leto je najlepše doba godine. Nikada ne znam kada ću sesti na motocikl i provozati se svojim Beogradom i da li će me uveče sačekati neka magluština.

n

Nepristajanje na nečasne ponude kojim su intelektualci svakodnevno izloženi. Isuviše je analitičara i psihoanalitičara koji zarad nekoliko kvadrata više, delića karijere ili tople prasetine, pristaju da budu glasnogovornici raznih politikantskih grupa.

nj

Njega više nema, što je veliki uspeh.

o

Očaj u očima ljudi nešto je što često viđam na TV ekranima, ulicama, po gradskom prevozu.

p

Poslednja igra leptira i moj pokojni drug Neša. Samo to slušam u poslednje vreme i nostalgijom nerviram okolinu. Umro je tako mlad, a ostavio takav pečat Beogradu. Kao ni on za života, tako ni ja ništa što se važnim može zvati nisam prespavao.

r

Radost je kada ti dok pišeš ovakvu rubriku jave da si jedan od ovogodišnjih osvajača Gran prija za najbolji ekološki film u svetu.

s

Sreća je danas u Srbiji biti zdrav. Nedajbože da moraš na neku državnu ili privatnu kliniku, ili još gore, da pokucaš na vrata Ministarstva zdravlja.

š

Šta to beše rekao Jovan Skerlić ono davno, čini mi se 1903. godine? “Mali narodi nemaju pravo da propuštaju svoje šanse”. Kada ćemo shvatiti da smo mali narod, a da smo mnogo šansi propustili.

t

Tri sata je posle ponoći, a ja i dalje budan. Da li mi se ne spava ili ne želim više da sanjam? Snovi mi lete, pletu u krošnje, kidaju pod naletima vetra. Ili sam samo postao mator?

u

Ustani Srbijo, davno si zaspala, u mraku ležala, sad se pokreni. Srbija ne sme da stane. Ako stane Srbija, staće i moj Beograd. I šta ćemo onda svi mi koji nismo imali gde da odemo za letnji raspust? Mi kojima je Beograd zavičaj.

v

Vreme je da spakujem svoje misli nazad u bunker svakodnevice, završim ovaj tekst i pošaljem ga brzom poštom (e mailom) u redakciju Glorije.

z

Zajedno, biti skupa, društvo, prijatelji. “Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina. Svaki je čovek deo kopna, deo Evrope. I ako more odnese jedan rt, meni je teško kao da je nestao posed moj, posed prijatelja mojih”. Džon Don u predgovoru Hemingvejeve knjige “Za kim zvona zvone”.

ž

Život. Svako nosi svoj krst i niko ne može da izađe iz sebe. I zato, kao što otpeva davno Neša Leptir “Ti samo živi život svoj/ jer nemaš ništa do života svog”.

Boško SavkovićBoško Savković