Petar Strugar: Izazovi jednog samuraja

Zbog uloge profesionalnog karatiste, koju smatra najzahtevnijom dosad, poznati glumac je smršao, nabacio mišiće, mnogo toga naučio o borilačkim veštinama i donekle usvojio istočnjačku životnu filozofiju

Ovih dana glumca Petra Strugara (27) možete sresti u Bečeju. Istinskog zaljubljenika u konjičke sportove ipak nećete videti u nekoj poznatoj bačkoj ergeli kako jaše, niti ćete ga, iako je hedonista, sresti u lokalnom restoranu dok jede čuveni paprikaš, pije vino i sluša tamburaše. Jer, u poslednjih godinu dana potpuno se posvetio spremanju nove uloge u romantičnoj komediji “Jesen samuraja”, koju po scenariju Dimitrija Vojnova režira Danilo Bećković.
Vojvođanski gradić na Tisi poslužio je kao odlična scenografija za film. U njemu Petar, za kog ekipa kaže da prvi dolazi i poslednji odlazi sa seta, tumači lik Vladice, profesionalnog karatiste bonvivana, koji nikad nije napravio uspešnu karijeru zbog prevelike sklonosti ka provodu i noćnom životu. Glumac, kog je proslavila uloga Blagoja Moše Marjanovića u filmskoj sagi i serijalu “Montevideo”, a glavna rola u “Malom Budu” samo potvrdila njegov veliki talenat, ima dosad najzahtevniji glumački zadatak pred sobom. Ne samo da je vidno smršao i “napumpao” mišiće već je morao i da se pozabavi filozofijom borilačkih veština.
- Dosta sam trenirao i zahvaljujući treneru Miroslavu Iliću, koji me i sad sprema, došao sam do fantastičnih rezultata. Počeli smo da vežbamo u decembru prošle godine, i to karate, džiju-džicu i boks. Sve vreme smo se bavili i mojom ishranom, redovno sam kontrolisao krvnu sliku i sve radio u konsultaciji sa lekarom. Oslabio sam 18 kilograma, pa potom nekoliko dodao, ali u mišićima.

Nikada ranije niste trenirali karate?

- Profesionalno sam se bavio odbojkom, volim “speed fishing”, ronjenje na dah, jahanje... Ali karate dosad nisam trenirao.

Da li ste se kroz fizičke treninge pozabavili i filozofijom tog sporta?
- Kako bih što bolje razumeo lik Vladice, malo sam istraživao o karateu, ali i o borilačkim veštinama generalno. Karate je drugačiji od ostalih sportova tog tipa jer je za njega potreban poseban mentalni sklop, a zahteva i duhovniji pristup. Kako bih se što više informisao o svemu, pročitao sam Bušido, kodeks ponašanja i životnu filozofiju ratničkog staleža Japana, to jest samuraja, pa Sun Cuovo “Umeće ratovanja”, proučavao sam udžbenik katedre borenja sa DIF-a, razgovarao sa borcima i gledao ih u igri. Na internetu sam pronašao sve moguće snimke borbi, od karatea do MMA.

Zašto muškarci vole da gledaju filmove sa borilačkim veštinama?
- Postoji mnogo filmova koji se bave tom tematikom, ali mislim da nijedan od njih ne govori samo o fizičkoj borbi. Uvek je u pitanju sukobljavanje sa unutrašnjim demonima, borba sa samim sobom. Mislim da do toga dolazi u svakom sportu, ne samo u borilačkom. Zato su takvi filmovi zanimljivi, a sport je sam po sebi filmičan.

Reditelj Danilo Bećković je glavne uloge u “Samuraju” prvo ponudio Hristini Popović i vama. Jeste li možda vas dvoje poslužili i kao inspiracija Dimitriju Vojnovu za scenario, jer ste svi sarađivali i na “Malom Budu”?

- Mislim da je scenario za “Samuraja” pisan pre “Buda”, pa verujem da Dimitrije nije imao na umu Hristinu i mene. No, autorska ekipa filma je svakako morala još odavno da mi dodeli glavnu ulogu, kako bih što pre počeo da je spremam. Od decembra prošle godine prolazim kroz zahtevne fizičke ali i psihičke pripreme.

Prihvatili biste ulogu u svakom filmu Danila Bećkovića?
- Uvek. Kao i u svakom ostvarenju Dragana Bjelogrlića.

Volite li više da glumite onda kad možete da improvizujete ili kad radite sa režiserom koji se čvrsto drži zacrtanog plana snimanja?
- Ima tekstova koji su podložni improvizaciji, ali i onih koji uopšte nisu. “Mali Budo” je primer za prve, a “Jesen samuraja” ilustruje druge. Na snimanju “Buda” među članovima ekipe je nastajala hemija, a radili smo sa humorom koji je stvar mentaliteta i zaista smo improvizovali više nego na “Samurajima”. To, naravno, ne bi bilo moguće da zanatski deo posla nije dobro odrađen, da sve nije bilo jasno, precizno definisano i postavljeno. Tek tada glumac može da doda male ukrase u vidu improvizacija.

Dobar scenario zlata vredi?

- Tako je. To je osnova svega, najbolji temelj koji predstava ili film mogu da imaju.

Da li je luksuz odbiti ulogu?
- Jeste. Novca uvek treba, a u našoj profesiji se ne zarađuje puno. Ipak, nemam problem da vratim scenario koji mi se ne dopada. Postoje tri razloga zbog kojih prihvatam ulogu. Prvi je odličan tekst, drugi dobar honorar, a treći kad me prijatelj pozove da mu učinim uslugu. Nijedan ne isključuje drugi.

Kako gledate na popularnost koja dolazi sa dobrim ulogama i to što ljude zanima za vaš privatni život?
- Ne volim kad se javnost upliće u moj emotivni život i ostajem dosledan u tome da joj to ne dopuštam. Ne želim da estradizujem svoju profesiju, čak ni time što ću kao neka starleta da se pojavljujem svuda. I u tome treba biti dostojanstven. Glumom se bavim iz drugih razloga, ne da bih bio u medijima. Intervju dam onda kad imam da kažem nešto o svojoj ulozi, a ne o sebi. Ne volim da pričam o svom privatnom životu. Postoje stvari koje su samo moje, moja intimna utočišta, i ne želim da ona postanu javna. Ljude treba da zanimaju uloge koje mi pravimo, komadi koje postavljamo, gde igramo. Ono što doprinosi kulturnom zdravlju jednog naroda.

A ko je najviše doprineo vašem “glumačkom zdravlju”?

- Gluma je zanat koji se uči na fakultetu, a kasnije se samo usavršava. Krenuo sam sa profesorom Banetom Popovićem na Cetinju, nastavio sa Draganom Petrovićem Peletom u Beogradu i stigao do Dragana Bjelogrlića, mog nezvaničnog profesora. Osim njih, pomogle su mi i sve starije kolege, vršnjaci ali i mlađi, što direktno, što indirektno, dok sam ih posmatrao kako rade. Grade vas i sve uloge koje igrate.